Sveti velikomučenik Teodor Tiron. Tiron znači regrut. Tek što je sveti Teodor postao vojnik marmaritskog puka u gradu Amasiji, počeo je strašan progon hrišćana pod carevima Maksimilijanom i Maksimom. Mladić nije hteo da krije da je hrišćanin pa je stoga žestoko kažnjen. Neki sudija naredi da ga strpaju u tamnicu i da tamnicu zapečate. Hteo je na taj način da ga umori glađu. Teodoru se u tamnici javi sam Hristos da ohrabri svog mučenika i reče mu: “Ne boj se Teodore, Ja sam s tobom, ne uzimaj više zemaljske hrane i pića, jer ćeš biti u drugom životu, večnom i neprolaznom, sa mnom na nebesima”.
U tamnici mladog mučenika tada se pojavilo mnoštvo anđela, koji su svojim sjajem i belinom osvetlili tamnicu, a stražari su prestrašeni sve ovo u čudu posmatrali. Posle toga, sveti Teodor je izveden iz tamnice i mučen, a potom osuđen na smrt. Bacili su ga u oganj, i u njemu on predade svoju svetu dušu Gospodu 306. godine.
O životu svetoga Lava I, episkopa grada Rima, imamo vrlo malo pouzdanih podataka. Neshvatljiva je činjenica da na Zapadu dugo nije postojao nikakav živopis ovog velikog svetitelja i pastira Crkve pravoslavne.
Porodica sv. Lava potiče iz Toskane, pa se u skladu s tim ona smatrala mestom njegovog rođenja. Međutim, svetitelj u jednom svom pismu Rim naziva svojom „domovinom“; tako da je mesto njegovog rođenja za sada jednostavno nerešiv problem. Nije nam poznat ni datum njegovog rođenja, predpostavlja se da je u pitanju poslednja decenija četvrtog stoleća.
Zna se da je bio veoma ugledna i uticajna ličnost u crkvenom, ali i javnom životu Rima. Bio je đakon i teološki savetnik pape Siksta III (432. - 440.), koga će naslediti na episkopskoj katedri; takođe i savetnik na dvoru cara Valentinijana II.
U proleće 440. godine, Lav biva poslan u Galiju u čisto političkoj misiji izmirenja, povodom sukoba rimskih generala Aecija i Albina. Baš za vreme ove misije, tačnije 19. avgusta 440, umire papa Sikst. Rimski hrišćani, zajedno sa klirom, jednodušno su izabrali sv. Lava za njegovog naslednika. Po povratku iz Galije arhiđakon Lav je hirotonisan 29. septembra 440. godine.
Sveti apostol Arhip, jedan od Sedamdesetorice, beše posle svetog Epafrasa episkop u Frigijskom gradu Kolosima, po svedočanstvu svetog Amvrosija. Zato ga u svojoj poslanici Filimonu sveti apostol Pavle naziva svojim drugarom u vojevanju. A sveti Filimon beše ugledan građanin u Kolosima. Za svetu pak Apfiju sveti Zlatoust kaže da je bila Filimonova supruga. Ovaj sveti Filimon kada verova u Hrista, dom svoj načini crkvom, jer se tu sabirahu svi hrišćani iz Kolosa, i u domu njegovom kao u crkvi vršahu bogosluženja. Potom sveti Filimon bi od apostola rukopoložen za episkopa radi apostolstva. Jer u to vreme sveti apostoli rukopolagahu svoje učenike za episkope, i to neke od njih na stalno mesto a neke kao misionare putujuće po raznim mestima. Ovi putujući episkopi nazivali su se apostolstvujući episkopi, jer su bili slati na apostolsku propoved. I sveti Filimon je bio jedan od takvih episkopa, uvršćen u lik svete Sedamdesetorice apostola. Putovao je po frigijskim i drugim gradovima, propovedajući reč Božju. A piše za njega da je bio i u Gazi episkop.
Sveta Apfija strojaše domašnju crkvu u Kolosima, dan i noć služeći Bogu u postu i molitvi, i odmaraše svete koji su se trudili u propovedanju Evanđelja Hristova. Hranila je siromahe, prosjake i strance, tako da je njen dom bio ne samo crkva, nego i gostoprimnica, i bolnica, i sklonište svima koji nisu imali gde glave skloniti. U vreme pak nekog praznika neznaboškoj boginji Artemidi, svi verni u Kolosima behu po običaju sabrani u dom Filimonov na molitvu. Sveti Arhip i sveti Filimon, koji su u to vreme bili tu, služahu svetu službu. Neznabošci, puni mržnje na hrišćane, saznavši za ovaj skup, napadoše ih iznenada, i razjuriše Hristovo stado, jedne bijući a druge ubijajući. Svete pak apostole, Arhipa i Filimona sa svetom Apfijom uhvatiše, i odvedoše gradonačelniku efeskom Artoklisu. I on naredi da ih sve podjednako muče. Najpre ih povališe na zemlju i nemilosrdno motkama tukoše, pa ih po zemlji vukoše. Zatim ih svakog posebno u zemlju do pojasa zakopaše, pa kamenjem tukoše. I tako svetog Filimona i svetu Apfiju ubiše, a svetog Arhipa jedva živa iz rupe izvadiše, i ostaviše deci na zabavu. Deca se skupiše, i svetitelja noževima izbodoše. I tako apostolska trojica svetih mučenika pretstade na nebu prestolu presvete životvorne, božanske i nerazdeljive Trojice.
Ovaj ugodnik Božji Lav beše iz oblasti Ravenske, sin blagorodnih i pobožnih roditelja. Zbog čistote svoga života i razuma on po zakonu prođe sve stepene sveštenstva, i najpre bi ekonom crkveni. A kada se episkop katanski blaženi Savin upokoji, po izboru Božjem Lav zauze episkopski presto katanski, u gradu Katani na Siciliji, pod vulkanskom planinom Etnom. Postavši episkop, sveti Lav naloži na sebe i dužnosne trudove episkopskog čina: staranje o siročadima, i ništima, i udovicama, i bolesnicima, koje je hranio i odevao od crkvene imovine, i bolesti lečio molitvama svojim. I beše on otac milostiv deci, i pastir nežan stadu, ali strašan kao lav vucima, demonima i njihovim služiteljima. On sazida hram svetoj mučenici Lukiji (koja se slavi 13. decembra), razrušivši prethodno jedan idolopoklonički hram.
U njegovo vreme beše u Katani neki mađioničar Iliodor, rođen od hrišćanskih i česnih roditelja i prosvećen svetim krštenjem. Ali se potom odreče Hrista tajno, i predade sebe demonima, pošto se nauči mađijama od nekog Jevrejina. Po spoljašnosti je izgledao hrišćanin, ali je u samoj stvari bio paganac, služitelj demonima i veliki mađioničar, nimalo manji od starog mađioničara Simona, koga sveti vrhovni apostoli Petar i Pavle molitvom svojom predadoše smrti. Sličan po svemu ovome, on je činio neobične i strašne opsenarije i mađionička čuda. Na suvu, na putevima, na trgovima, on je tako opsenjivao ljude da im se činilo da reke teku, i ljudi obadva pola obnaživali su se usred grada kao da gaze reku. Pretvarao je kamenje u zlato, ali na kratko vreme. Na pijacama je pomoću raznih maštarija nanosio velike štete trgovcima. Mađijama svojim on je blagorodne devojke, ćerke uglednih i visokog položaja građana, toliko raspaljivao pohotom i bestidnošću, da su one napuštale svoje kuće i roditelje, i jurile tamo-amo radi bludničenja. A kada namesnik Lukije izvesti o njemu cara Lava i njegovog sina Konstantina, oni narediše da ga uhvate. No on se sam predade onima što su ga tražili, sede s njima na lađu u Katani, i tog istog dana stiže lađa u Carigrad, prešavši za jedan sat ono ogromno rastojanje koje deli zapadnu stranu Sicilije od istočne Trakije. Izveden pred cara, on bi osuđen na smrt. Ali, na careve oči on se napravi nevidljiv, i ponovo se obrete u Katani. No, i po drugi put bi doveden u Carigrad, i osuđen na smrt: da mu se glava otseče mačem. Ali kad dželat podiže mač iznad njegove glave, i zamahnu snažno, mađioničar postade nevidljiv a mač udari po vazduhu. I opet se mađioničar Iliodor obrete u Katani.
Svetitelj Hristov Lav je često savetovao Iliodora da se okane mađija i pokajanjem obrati k Bogu. Ali ne mogade crnca načiniti belim, i tvrd kamen pretvoriti u mek vosak. I prokletnik se ne samo ne popravi, nego krenu na veće zlo: drznu se da i samog arhijereja Božjeg ismeje pomoću svojih mađija. Jer jednoga praznika, za vreme službe Božje koju je služio sveti Lav sa celokupnim sveštenstvom i crkva bila puna naroda, Iliodor uđe u crkvu kao tobožnji hrišćanin, i stade krišom praviti mađije. I odmah učini te u crkvi jedni stadoše kao mazge kopati nogama, drugi - kao stoka rikati, treći - ludo se smejati, četvrti - ljutiti se. Pritom se hvaljaše mađioničar da može učiniti i to, da episkop sa celokupnim sveštenstvom napusti bogosluženje i stane skakati i igrati kao pod svirkom i muzikom. Saznavši za Iliodorovu nameru, svetitelj Božji prekloni kolena pred prestolom Božjim i, pošto se usrdno pomoli, ustade, iziđe iz oltara, priđe k Iliodoru, veza ga omoforom svojim za vrat, jer mađioničar beše izgubio svoju silu, i odvede na tržište gradsko. Tu naredi narodu na se donesu drva i naloži velika vatra. I kad se vatra razgori, on stade posred ognja i uvuče u nj i Iliodora. I stajaše svetitelj usred ognja, držći mađioničara, i ne izađe iz ognja dok bedni mađioničar ne izgore sav. Tala se arhijersj Božji opet vrati u crkvu, te dovrši božanstvenu službu.
Ovo preslavno čudo zaprepasti sve, jer ne samo što svetitelj ne bi opaljen ognjem, dok mađioničar izgore sav, nego se oganj ne kosnu ni njegovog arhijerejskog odjejanja, pošto ga je rosa Duha Svetoga okružavala usred ognja. I ču se na sve strane za ovo čudo. A kad carevi saznaše za to, dozvaše k sebi svetitelja i dočekaše ga s velikim počastima. I pripavši k svetim nogama njegovim, moliše ga da se moli za njih. A kad je ulazio u carsku palatu, nosio je žar u odeći svojoj, i odeća se ne opali.
Ovaj veliki ugodnik Božji satvori i druga mnogobrojna čudesa: slepima je vid davao, bolesne isceljivao, đavole iz ljudi izgonio, hram idolski molitvom srušio, i idole rečju razbijao.
Sveti Lav se u dubokoj starosti prestavi u Gospodu. U to vreme dođe u grad Katanu iz sirakuske mitropolije žena nekog senatora koja je bolovala od tečenja krvi. Mnogo je godina bila bolesna, ali joj lekari nisu mogli ništa pomoći. Kad ona ču za svetog Lava, episkopa katanskog, da on molitvom isceljuje ljude od bolesti, dođe u Katanu. I kad bi na kapiji gradskoj, ona ču zvonjenje zvona, kojim je objavljivana nečija smrt. Ona se raspita, i saznade da se Sveti Lav prestavio. To je silno ožalosti, i ona najhitnije ode k pokojniku. I kad dođe tamo, i dotače se njegovog odra, odmah joj prestade tečenje krvi, i ona potpuno ozdravi. A sveto telo njegovo bi sahranjeno u crkvi svete mučenice Lukije, koju je on podigao. I iz svetih moštiju njegovih poteče miomirisno miro, koje isceljuje od svake bolesti, u slavu Hrista Boga našeg.
U pustom mestu zvanom Simvoli na Olimpu azijskom beše manastir. Arhimandrit toga manastira beše prepodobni Teoktist, muž vrlinski, u koga se i prepodobni Platon Ispovednik učaše monaškom životu. U ovog blaženog arhimandrita Teoktista beše učenik i ovaj prepodobni Timotej, koji se izmalena zamonaši. On se podvizavaše u postu i uzdržanju, i u posvunoćnom stajanju na molitvi; i umrtvivši potpuno pokrete strasti, postade bestrasan i savršen. I sve do končine svoje ostade devstvenik telom i dušom. Jer se od mladosti beše zavetovao da njegove oči nikada ne pogledaju žensko lice. Zbog toga i postade dom Svetoga Duha, i dobi dar isceljivanja i vlast nad đavolima. I činjaše čudesa molitvama svojim, isceljujući svaku bolest, i izgoneći zle duhove iz ljudi. I skitaše se mnogo godina po gorama i pustinjama, sam živeći Bogu, i rosom suza orošavajući dušu svoju u neprekidnim molitvama. Tako provodeći dane svoga života, on dožive duboku starost, i otide ka Gospodu. Ovaj sveti čovek upokojio se 795 godine.
U vreme nečestivih careva rimskih behu mnoga gonjenja na hrišćane; bezbrojni ispovednici imena Hristova i mučenici behu na razne načine ubijani, a sveta tela njihova, bacana zverovima i pticama da ih raznesu, bila su potajno od strane vernih skupljana i po skrovitim mestima, po kućama i po gradinama česno sahranjivana. Tako su i u Evgeniji, blizu Carigrada, bile sahranjene mošti mnogobrojnih svetih mučenika, za Hrista postradalih, i mnogo se godina nije znalo za njih. A kada idolopokloničko neznaboštvo presta, i mučitelja nesta, i pod hrišćanskim carevima se prosveti vaseljena svetlošću svete vere i Crkva beše na miru, tada božanskim otkrivenjem na čudesan način pokazaše sebe iz nedara zemlje, kao svetilnici ispod poklopca, i svete mošti mučenika u Evgeniji. Jer na mestu, gde behu sahranjene, stadoše se isceljivati od različitih bolesti, pošto je Bog na taj način hteo da otkrije i proslavi sluge Svoje. I dođe tamo episkop sa crkvenim klirom i, kad raskopaše to mesto, nađoše mnoge mošti svetih mučenika, čija imena zna samo Gospod, koji ih je zapisao u Knjigu Života na nebesima. Sve te svete mošti behu čitave i netruležne, jer se na njima ispuni reč Svetoga Pisma: Čuva Gospod sve kosti njihove, i ni jedna se od njih neće slomiti (Ps. 33, 21). Usto one i veliki miris puštahu iz sebe, i čudesa tvorahu, isceljujući svaku bolest, i izgoneći zle duhove iz ljudi. I biše svečano prenesene u crkvu, pri čemu je učestvovalo ogromno mnoštvo vsrnih, pevajućn psalme i pesme duhovne.
Potom bi otkriveno jednom kliriku, Nikoli Kaligrafu, mužu vrlinskom, da se među tim moštima nalaze i mošti svetog apostola Andronika, jednog od Sedamdesetorice, i pomoćnice mu Junije, o kojima sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima govori ovo: Pozdravite Andronika i Juniju, moje rođake i drugare u sužanjstvu, koji su znameniti među apostolima (Rm. 16, 7)
ŽITIJE I STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA POLIKARPA episkopa Smirnskog
7 mart / 23 februar
Smirna je grad u pokrajini zvanoj Jonija, u Maloj Aziji. U tom gradu episkopovaše sveti Vukola. U dane apostolske beše tamo jedna pobožna i bogobojažljiva udovica, po imenu Kalista. Njoj u snu bi javljeno i naređeno od anđela, da uzme kod sebe malo siroče, ovog svetog Polikarpa. I ona ga uze, i vaspita ga u pobožnosti, i beše joj umesto sina, jer beše bezdetna. A kad Polikarp poraste i postade punoletan, ona mu poveri celu svoju kuću. Jednom ona otputova daleko od kuće radi svojih imanja, i zadrža se dosta dana. Za to vreme blaženi junoša Polikarp, čineći milostinju ništima i ubogima, sirotima i udovicama, i razdajući prosjacima hleba, vina, jeleja i ostale namirnice, on isprazni sva skladišta svoje gospođe hraniteljke. A to učini, jer beše veoma milostiv. A kada se gospođa Kalista vraćaše doma, neko od domaćih njenih izađe joj u susret, i izvesti je da njen dom oskudeva u namirnicama, i optuži Polikarpa da je sve nemilice razdao. Ona se na to veoma ožalosti. I čim uđe u kuću ona ode u skladišta, i nađe da su prepuna svakovrsnih namirnica. Jer se blaženi Polikrap pred njen dolazak pomoli Bogu, govoreći: Gospode Bože, oče vozljubljenog Sina Tvog, Ti si za vreme proroka Tvog Ilije napunio sasude Sareptske udovice, usliši me u čas ovaj i učini da se u ime Hristovo sva skladišta napune. - I odmah usliši Bog molitvu njegovu, i napuni dom njegove hraniteljke svakim blagoslovom. A Kalista, videvši da svega ima u izobilju, i više nego ranije, razljuti se na onog što optuži Polikrapa da je sve razdao, jer je smatrala da joj se on ili ruga, ili da je iz mržnje oklevetao Polikrapa. I htede da izbije tog klevetnika. Ali sveti junoša Polikarp ustade u odbranu njegovu, i reče hraniteljki svojoj: Molim te, gospođo, nemoj drugoga biti zbog mene, nego naredi da mene izbiju mesto njega, jer on zbog vernosti svoje zaslužuje ne batine već pohvalu. On ti je istinu kazao, da namirnica nema i da su skladišta prazna. Jer ja, videvši gladnu braću našu, nište i uboge, razdadoh im sve, i ispraznih sva skladišta. A oni umoliše Boga, i On posla anđela Svog, te uzvrati tebi tvoje, da bi i ti po običaju svom činila milostinju ništima.
svetog slavnog Proroka Preteče i Krstitelja Gospodnja
JOVANA
8 mart / 24 februar
Kada česna glava svetog Jovana Preteče bi posečena, dobi je na tanjiru pogana igračica i odnese materi svojoj Irodijadi. Ona onda jezik svetiteljev, koji izobličavaše njeno bezakonje, izbode iglom, i pošto se do mile volje naruga česnoj glavi, ona ne dopusti da je sahrane zajedno sa telom, jer se bojaše da prorok Jovan nekako ne vaskrsne, ako bi se glava njegova stavila uz telo njegovo, i on je stane opet izobličavati. Stoga ona naredi da se telo njegovo baci gde bilo. No učenici Jovanovi dođoše noću i tajno uzeše telo njegovo, i sahraniše u samarijskom gradu Sevastiji. A glavu njegovu Irodijada zakopa u dvorcu svom na nekom skrivenom i beščesnom mestu, duboko u zemlju.
O tome znađaše Jovana, žena Huze, dvorjanina Irodova, koju sveti Luka spominje u Evanđelju. Žaleći nevino ubijenog velikog svetog proroka Jovana i što se beščesti njegova česna glava, ona je tajno iskopa noću, položi u zemljani sud, odnese i sahrani na Gori Eleonskoj, na imanju Irodovom.
A kad dođe do Iroda glas o Isusu, on sa Irodijadom pomisli, da to nije Jovan vaskrsao. I potražiše glavu, Jovanovu, ali je ne nađoše. I to ih veoma zabrinu. I reče Irod dvorjanima svojim za Isusa: To je Jovan Krstitelj koga ja posekoh; on ustade iz mrtvih, i zato čini čudesa (Mk. 6, 16; Mt. 14, 2).
Posle mnogo vremena neki znamenit vlastelin carski, po imenu Inokentije, poverovavši u Hrista, napusti svet, dođe u sveti grad Jerusalim, kupi ono mesto koje nekada bejaše Irodovo imanje, napravi na njemu keliju sebi, zamonaši se, i življaše u Bogu. Hoteći pak da sazida sebi malu crkvu od kamena, on kopaše duboko i, po Božjem promislu, nađe zemljan sud i u njemu glavu. Po nekim čudesima koja se u to vreme dogodiše, i po Božjem otkrivenju, on saznade da je to Krstiteljeva glava. I čuvaše je česno kod sebe. No videvši mrzost opustošenja na mestu svetom, jer u ta vremena idolopoklonstvo carovaše svuda, i neznabošci svojim poganim i odvratnim žrtvama skrnavljahu sveta mesta u Jerusalimu, ovaj inok zakopa opet na istom mestu svetu glavu Pretečinu. To on učini pred svoju smrt, da je posle njegove smrti ne bi snašlo neko beščešće. I tako sveta glava Pretečina bi sakrivena na nekadanjem imanju Irodovom, a gde sada beše kelija i mala crkva inoka Inokentija. Posle njegove smrti one opusteše, i u toku vjremena se srušiše i sa zemljom sravniše. I opet mnogo godina niko nije znao za česnu glavu Jovanovu.
Sveti Tarasije rodio se u Carigradu (oko 730 g.), od oca Georgija i majke Enkratije, koji behu visokog roda i zvanja. Pošto odraste i izuči svu književnost i svetovnu filosofiju, on beše na carskom dvoru, zauzimajući razne visoke položaje. Zbog svoje blagorazumnosti i dobrote bio je voljen i poštovan od sviju.
I postade senator i savetnik carski. A tada carovaše sin Lava, unuk Kopronima, Konstantin sa svojom majkom Irinom. Konstantinu beše deset godina kad se zacari. A u to vreme plamtijaše ikonoboračka jeres, koja beše počela od Lava Isavrijanca. Patrijarh beše Pavle Kiparac[4], muž dobrodeteljan i pobožan, ali plašljiv. Jer, doveden na presto za carovanja spomenutog Lava, sina Kopronimova, on je posmatrao velika stradanja mnogih za svete ikone od zločestivog cara, i skrivao svoju pobožnost, i mešao se s jereticima. A posle careve smrti, iako je želeo da proslavi pobožno poštovanje svetih ikona, nije mogao, jer nije imao nijednog pomoćnika, a ikonoborstvo se beše veoma učvrstilo u celom gradu i u okolnim pokrajinama. Zbog toga beše silno utučen. I videći da ne može ništa da učini, on namisli da ostavi patrijaršijski presto, na kome nije bio više od četiri godine. U tom se razbole, i tajno ode iz patrijaršije u manastir svetog Flora, i uze na sebe svetu shimu. Ubrzo se to rašču i svi se veoma čuđahu. A carica Irina se rastuži što patrijarh to učini, ne obavestivši nikoga. I ode k njemu sa sinom carem Konstantinom, i pitaše ga: Zašto učini to oče, i zbog čega? A on odgovori: Moja bolest i očekivanje bliske smrti privede me u ovaj sveti shimnički obraz. A naročito me crkvena smutnja i nered primora da napustim patrijaršijski presto, jer boluje Crkva od jeresi ikonoboračke, i od dugotrajnog umovanja zlog zadobi neizlečivu ranu. I ja nesrećni već sam tri puta dao svojeručni potpis i pristanak na tu jeres, jer nisam mogao da izbegnem zamke zloverja, zbog čega se sada silno kajem. Ono pak što najviše i neizmerno žalosti moju dušu, to je ovo: vidim kako se sve pokrajine vaše carevine, koje drže nepokolebljivo pravilo vere u pravoslavnom učenju stoje i vesele se, tuđe naše crkve, i od sebe kao od Hristova stada odgone nas kao tuđinske ovce; i zbog toga se odričem da budem pastir jeretičkom skupu, i volijem obitavati u grobu nego biti pod anatemom svetih četiri prestola apostolskih. No pošto Bog dade vama u ruke skiptar, da carsku brigu brinete o hrišćanskom stadu u podnebesju, nemojte se oglušiti o tugu majke vaše, Crkve, niti je ostaviti da i dalje ostane u neutešnoj tuzi, nego se postarajte da ona opet zablista svojom drevnom krasotom. Nemojte dopustiti da odvratna jeres i dalje, kao neka svinja koja je izašla iz kaljuge, pustoši i upropašćuje vinograd Hristov u vreme vašeg blagovernog carovanja, i da skvrnavi zločestivim umovanjem. Imate vičnog delatelja, koji može proizvesti grožđe istinskog veroispovedanja, koje će, izmuljano u božanskoj kaci jedne Crkve, napuniti čašu mudrosti, i spremiti verujućem narodu piće pravoslavnog shvatanja.
Gaza je grad u Palestini na granici prema Egiptu. U starini pripadao je sinovima Izrailjevim, i to plemenu Judinu. Zatim su ga zauzeli Filistimljani. U njemu je nekada Sampson rukama srušio neznabožački hram. Ovaj grad beše pun idolopokloničkog bezboštva. Iako je jedan mali deo žitelja bio prosvećen svetom verom Hristovom, koju su propovedali sveti apostoli i episkopi koji su posle njih bili, ipak je ogromna većina lutala u tami idolodemonije, klanjajući se nekom kipu, zvanom Marnas, i Veneri, i drugim nečastivim bogovima jelinskim.
I mnogo se puta u gradu Gazi prolivala hrišćanska krv, naročito u vreme bogomrskog cara Julijana Otstupnika[4]. Jer tada neznabošci nemilosrdno pobiše sve sveštenike i inoke i devojke posvećene Bogu. Takvo je bezbožje i nasilje vršeno u gradu Gazi, koji beše veliki i mnogoljudan, i niko nije mogao da ga očisti i potpuno prosveti svetom verom sve do svetog episkopa Porfirija, o kome je reč. On ga potpuno prosveti, idole sve sakruši, i crkvu usred grada podiže, i celu Gazu privede Bogu s velikim trudom, kao što će ova povest pokazati.
Sveti Porfirije rodi se u Solunu (oko 347 g.) od roditelja bogatih. U dvadeset petoj svojoj godini on napusti roditeljski dom, i braću, i bogatstvo, i udalji se u egipatsku pustinju. Tu se zamonaši, i provede pet godina u podvižničkom životu pored svetih otaca u Skitu (oko 372-377). Onda otputova u Jerusalim, pokloni se životvornom Krstu i grobu Hristovom, i sva sveta mesta obiđe, pa otide u Jordanske predele i nastani se u jednoj pešteri. I življaše Bogu u postu i neprekidnim molitvama. I tu provede opet pet godina (oko 377-382). No tada se razbole u nogama, te ne mogaše ići. I zamoli jednog poznanika da ga odvede u Jerusalim. A tamo, iako bolestan, on je posećivao sveta mesta, klanjajući im se. Kad pak nije mogao da ide na nogama, on je puzio na kolenima, i tako ne propuštajući ni jedan dan odlazio svetoj crkvi Vaskrsenja Hristova i svetom Krstu. A neki mladi inok Marko, koji kasnije i napisa ovo žitije, videći kako se sveti Porfirije, iako bolestan, svakodnevno trudi, stade mu služiti Boga radi.
Ovoga Marka sveti Porfirije posla sa pismom u Solun, da razdeli između njegove mlađe braće imanje što im beše ostalo od roditelja, a da njegov deo donese njemu kako bi ga razdao ništima. Marko ode i razdeli imanje kako valja, a Porfirijev deo prodade za tri hiljade zlatnika. Usto otac beše posebno ostavio Parfiriju hiljadu i četrdeset zlatnika. Isto tako i haljine i srebro, sve to Marko najmarljivije donese Porfiriju u Jerusalim, i zateče ga zdrava. A on, primivši to, odmah sve razdade ništima, i manastirima, mada sam beše ubog.
Svetitelj Prokopije beše rodom iz Desetograđa (Dekapolisa) oko mora Galilejskog, zbog čega se i prozvat Dekapolit. Ovaj kraj se spominje u Evanđelju svetoga Marka: Dođe Isus na more Galilejsko u krajeve Desetogradske (Mk. 7, 31). Prepodobni Prokopije se u mladosti odade isposničkom životu monaškom i prođe sve propisane trudove, kojima se čisti srce, i ukrasi sebe savršenom čistotom, i beše znamenit među prepodobnim ocima. No pojavi se ikonoboračka jeres, čiji prvi pronalazač beše zli car Lav Isavrjanin. Ta jeres lažno nazivaše idolopoklonicima one koji poštuju svete ikone i klanjaju im se. I nečestivi car nepravedno i nemilosrdno ubijaše mnoge pravoslavne, a sve ranije pravoslavne careve i arhijereje i znamenite hrišćane, koji su se pobožno klanjali svetim ikonama, on predavaše prokletstvu, iako sam proklet od sviju. Tada ovaj veliki i nepokolebljivi stub pobožnosti i silni zaštitnik pravoverja, Sveti Prokopije, hrabro ustade protiv jeretika, koji su bezbožno hulili ovaploćenje Boga Slova i bestidno odbacivali Hristov čovečanski lik, na ikonama slikan. I posramljivaše jeretike, izobličavajući njihovo bezumno umovanje, i pobećujući ih nepobedivim bogonadahnutim rečima. I njihova previsprena pričanja kidaše kao paučinu. Zbog toga izazva protiv sebe gnev zveroimenog i zveropodobnog cara, koji kao lav koji je izišao iz pustinje rikaše, tražeći koga da proguta. I po naređenju carevom prepodobni bi uhapšen i žestoko bijen. Zatim mu gvozdenim spravama ljuto strugaše celo telo, pa ga u mračnu i smrdljivu tamnicu vrgoše. Nalazeći se u okovima, on velikodušno podnašaše sve patnje, imajući u svima svojim stradanjima drugara i sastradilnika, Prepodobnog Vasilija, koji mu ranije i u isposništvu beše zajedničar i ljubazni sažitelj. Sa njim on, posle mnogih rana zadobijenih za svete ikone, dugo je tamnovao, sve do pagubne končine nasilnikove.
A kada bezbožni car Lav bi lišen privremenog, i ujedno s tim, i večnog života, pošto umre i telom i dušom, tada Sveti Prokopije sa svojim sastradalnikom Svetim Vasilijem, i sa drugim svetim i prepodobnim ocima, bi pušten iz okova i tamnice na slobodu. I ostatak života svog provede u svojim uobičajenim isposničkim trudovima, upućujući mnoge na vrlinu, i privodeći ih spasenju. Potom u dubokoj starosti otide ka Hristu Gospodu, da gleda njegovo lice ne na ikoni nego u stvarnosti, i da za trudove svoje primi dvostruku nagradu: kao isposnik, i kao Hristov stradalnik koji se za svete ikone borio do krvi.
sastradalnika i sapodvižnika Sv. Prokopija Dekapolita
12 mart / 28 februar
Vasilije blaženi bi u vreme cara Lava Isavrijana ikonoborca. Još kao mlad postade monah i učenik prepodobnog Prokopija Dekapolita, i dobro se podvizavajući on upražnjavaše najviše podvige. A zatim junački ustade protiv ikonoboraca u zaštitu poštovanja svetih ikona. Zbog toga bi uhvaćen, i mnogo mučen. Ali on ne uzmaknu, nego propovedaše istinu Pravoslavlja do smrti. Sapodvižnik mu u tome beše božanstveni Prokopije Dekapolit. Ikonoborci strugaše Svetom Vasiliju celo telo i vrat, pa ga vrgoše u tamnicu. A kada umre Lav Isavrjanin, svetitelj bi oslobođen tamnice. I opet produži prećašnji podvižnički život. I mnoge grešnike pobudi na pokajanje svojom propoveđu i svojim primerom, a mnoge zloverne povrati pravoslavnoj veri. Pošto tako provede život, blaženi Vasilije radujući se i blagodareći otide ka Gospodu, Koga izmlada beše zavoleo[
Sveti Jovan Kasijan Rimljanin se rodio (350. ili 360. g.) verovatno u Galskoj oblasti, u okolini Marselja, od uglednih i bogatih roditelja. Dobio je dobro naučno obrazovanje. On je od detinjstva zavoleo bogougodan život. Goreći željom da postigne savršenstvo u njemu, otišao je na istok, gde je stupio u Vitlejemski manastir i primio monaštvo. Slušajući o slavnom podvižničkom životu egipatskih otaca, on je poželeo da ih vidi i da se pouči od njih. Dogovorivši se sa svojim drugom Germanom, on se, posle dvogodišnjeg prebivanja u Vitlejemskoj obitelji, upućuje u Egipat oko 390. godine.
Oni su celih sedam godina proveli tamo, živeći u skitovima, u kelijama, u manastirima, među otšelnicima, u usamljenosti. Oni su sve zapažali, izučavali i na samom delu izvršavali, detaljno se upoznavši sa tamošnjim podvižničkim životom u svim njegovim vidovima. U svoj manastir su se vratili 397. godine, da bi iste godine opet otišli u iste pustinjske egipatske predele. Tu su proboravili sve do 400. godine.
Ostavivši opet Egipat, sveti Kasijan se sa svojim prijateljem uputio u Konstantinopolj, gde su bili blagonaklono primljeni od strane svetog Zlatousta. On je svetog Kasijana posvetio za đakona, a njegovog prijatelja, kao starijeg, za sveštenika (400. g.). Kada je sveti Zlatoust bio osuđen na zatočenje (405. g.), osobe koje su mu bile odane poslaše u Rim papi Inokentiju izvestan broj zastupnika, među kojima su bili i sveti Kasijan i njegov prijatelj. Međutim, izaslanstvo nije imalo nikakvog uspeha.
Sveti Kasijan se posle toga više nije vratio na istok, nego se uputio u otadžbinu i tamo nastavio sa svojim podvižničkim životom po egipatskim uzorima. On se proslavio i svetošću života, i učiteljskom mudrošću. Zatim je bio posvećen za sveštenika. Oko njega su se, jedan za drugim, počeli sabirati učenici i ubrzo se od njih obrazovao čitav manastir. Po uzoru na njih, nedaleko je bio ustrojen i ženski manastir. I u jednom i u drugom manastiru bio je uveden ustav po kome su živeli i spasavali se monasi u istočnim, a naročito u egipatskim manastirima.
Dobro uređenje tih manastira u novom duhu i po novim pravilima i očigledni uspesi tamošnjih podvižnika privukli su na sebe pažnju mnogih jeraraha i nastojatelja manastira Galske oblasti. Želeći da i kod sebe zavedu takav poredak, oni su zamolili svetog Kasijana da im napiše istočne monaške ustave i da iznese i sam duh podvižništva. On je rado ispunio njihovu molbu, opisavši sve u 12 knjiga pravila i u 24 knjige razgovora.
Sveti Kasijan se upokojio 435. godine. Njegov spomen se vrši 29. februara
U VREME cara Trajana življaše u Feničanskom gradu Iliopolju devojka, po imenu Evdokija. Po rođenju i po veri ona beše Samarjanka. Ona služaše đavolu, i beše njegovo obitalište i oruđe. Sablažnjavajući mnoge svojom izvanrednom lepotom, ona ih je kao mrežom lovila u prokletu propast uvlačila. Na taj način ona telesnom nečistotom steče ogromna nepravedna bogatstva. Ona je bila toliko lepa, da ni živopisac nije mogao bojama izraziti lepotu njenoga lica. I pronese se se glas o njoj na sve strane. I mnoštvo visokorodnih mladića i velmoža iz raznih zemalja i gradova sticahu se u Iliopolj, tobož radi nekih drugih poslova, a ustvari da vide Edvokiju i da se naslade njenom lepotom. I ona svojim grešnim delima sabra toliko bogatstvo, da je malo izostajalo iza carskog bogatstva. Dugo vremena tako živeći i bogateći se, ona u nečistom životu toliko omrtve dušom i srce se njeno toliko okameni, da nikakva sila, osim božanske, nije mogla izlečiti duševnu bolest ove očajne grešnice. Ali naiđe vreme kada i do nje dosegnu ruka Dobroga Pastira koji traži izgubljene ovce. Pozna Tvorac svoje stvorenje, pokvareno tuđinčevom zlobom, i zažele da ga obnovi. Pravi Gospodar uze na se brigu oko roda vinogradnog, koji je vrag krao. Vladar nebeskih riznica postara se da prenese u svoje večne riznice drahmu koja se na zemlji u blatu valjala i propadala. Čuvar blaga, u koja se pravednici nadaju, prizva k svojoj savršenoj nadi ovu nesrećnu Samarijanku, a đavola otpusti prazna, i učini da ona, koja se nekada kao svinja u blatu valjala, postane kao neporočno jagnje: pređašnji sud nečistote, napuni se čistote; blatnjava jama, postade bistar i večit izvor; mutni potok, pretvori se u miomirisno jezero; ukvareni i smrdljivi bunar, postade sasud mira skupocenog; ona koja pogubi mnoge duše ljudske, postade mnogima uzrok spasenja.
NA ostrvu Kipru postoji grad Kirinija. U njemu je episkopovao sveti sveštenomučenik Teodot. Rođen u Galati od hrišćanskih roditelja, on dobi književno obrazovanje. Izmlada mudar i vrlinast, on dođe na ostrvo Kipar, i učaše neznabošce da ostave zabludu i obmanu idolopokloničku, a da veruju u Hrista, istinitog Boga. I on propoveđu reči Božje odvrati mnoge od neznabožačkog bezbožništva i izvede na put spasenja. Zbog toga bi izabran za episkopa u kiparskom gradu Kiriniji. No kada nasta gonjenje na hrišćane u vreme bezbožnoga cara Likinija i kiparskoga kneza Savina, zažele sveti Teodot da bude mučen za Hrista. I on smelo osuđivaše neznabošce, izobličavajući njihovu zabludu, a propovedajući Hrista Boga.
Ču za to knez Savin, pa naredi da uhvate Teodota i dovedu ma mučenje. Saznavši za to kneževo naređenje, arhijerej Božji ne htede čekati da dođu po njega, već odmah sam ode knezu, izađe ired njega, i reče: Ja sam koga išteš. Ne sakrih se od tebe, niti sam silom doveden, nego dobrovoljno dođoh da propovedam Hrista Boga mog - istinu, koju ne treba kriti već objavljivati. A izobličiću ništavnost i nemoć vašeg bezbožja. No nije potrebno mnogo dokazivati vašu nemoć. Ta vi ste sve neznabošce grada i svu vojsku krenuli zbog jednog hrišćanina. To pokazuje da ste nemoćni, i plašljiviji od žaba. Boje se demoni jednoga čoveka, jer je sluga Hristov, i trude se da vam on ne izmakne iz vaših krvničkih ruku, i povede borbu protiv njih, i pobedi njihovu nemoć, pridobivši one koji im služe i imaju prazno uzdanje u njih.
Offline
