POSLE stradanja i mučeničke končine svetog velikomučenika Teodora Tirona u gradu Amasiji ostaše u tamnici za Hrista njegovi saborci i prisni drugovi: Evtropije, Kleonik i Vasilisk, koji mu beše i rođak. Carski namesnik Publije, koji je mučio svetog Teodora, poražen gnevom Božjim pogibe. Na njegovo mesto dođe Asklipiodot, rodom iz Frigije, po naravi ljut i umom bezbožan. On mnoga zla činjaše hrišćanima, jer mu car Maksimilijan beše dao vlast nad hrišćanima: da ih primorava na idolske žrtve, a nepokorne da ljutim mukama pogubljuje. Dogovarajući se u sudnici sa svojim savetnicima, namesnik Asklipiodot dozva knjigočuvara Evlasija i naredi mu da pročita pređašnje sudske procese. A kada je čitano stradanje Teodora Tirona, svi se divljahu trpljenju njegovom. I upita namesnik Evlasija: Gde je družina Teodorova, koja se pominje u zapisniku? Evlasije odgovori: U tamnici sa ostalim sužnjima.
Potom carski namesnik vide svetim Teodorom spaljeno idolište odvratne boginje njihove Junone, nazivane majkom bogova, i riknu kao lav na preostalu družinu Teodorovu, i naredi da mu vojnici odmah dovedu iz tamnice svete mučenike: Evtropija, Kleonika i Vasiliska. Evtropije i Kleonik behu rođena braća, rodom iz Kapadokije, a Vasilisk rođak svetog Teodora, rođen u Amasiji. No sva trojica po bratskoj ljubavi behu kao rođena braća. Došavši k tamnici, vojnici rekoše tamničkom stražaru: Daj nam družinu Teodorovu. Ovaj uđe unutra i reče k svetima: Hajdete, dođe vaše vreme, koje ste dan i noć žudno očekivali, jer evo namesnik vas zove. No molim vas, ne zaboravite mene u vašem dobrom ispovedanju vere. A ovo im reče tamnički stražar, jer ih je posmatrao dan i noć gde se mole Bogu, i gledao čudesa Božja koja su se zbivala, i viđao neiskazanu svetlost kako ih obasjava, i tamnicu kako se mnogo puta sama otvara, i verova da je Gospod s njima. I svetitelji s radošću pođoše, dok ostali sužnji plakahu što se lišavaju društva svetih mučenika. A sveti Evtropije im reče: Braćo moja, ne plačite, jer ćemo se opet videti. Nego se molite Gospodu našem Isusu Hristu da nam da, da mučenički postradamo za Njega, i da nestane neznabožačkog demonovanja, i da se vaseljena ispuni blagodati Gospodnje.
SLAVNI podvižnik, prepodobni Gerasim rodio se u Likiji. Još u mladosti obuzet božanskom mišlju, on ogradi sebe strahom Božjim, i primi svešteni monaški lik. Najpre ode u unutrašnju pustinju Tivaide, u Egiptu, i tamo bogougodno požive neko vreme u duhovnim podvizima. Zatim se vrati u svoju postojbinu Likiju. Potom ode u Palestinu pri kraju vladavine cara Teodosija Mlađeg, da se pokloni Svetim Mestima, i tamo se nastani u Jordanskoj pustinji, koju kao svetla zvezda obasjavaše svetlošću svojih vrlina. Tu pored Jordana on kasnije i manastir podiže.
U dane njegovog boravka u Palestini, a za carovanja Markijana i Pulherije, sastade se u Halkidonu Četvrti Vaseljenski Sabor svetih Otaca protiv bezbožnog patrijarha aleksandrijskog Dioskora i arhimandrita Evtiha, koji su učili da je u Gospodu Hristu jedna priroda, zbog čega ih sveti Oci prokleše. Posle ovog Sabora ustaše neki jeretici napadajući ovaj Sabor, da je tobož odbacio dogmate prave vere a obnovio Nestorijevo učenje. Takav beše neki monah Teodosije, pristalica Evtihove jeresi, čarobnjačkog raspoloženja. Ovaj doputova u Jerusalim, i uzbuni svu Palestinu. On zavede mnoge, ne samo proste nego i svete ljude. On i caricu Evdokiju, udovicu, suprugu bivšeg cara Teodosija Mlaćeg, pridobi za svoju nepobožnost. I pomoću nje i mnogih palestinskih inoka koje beše zaveo on progna sa prestola patrijarha jerusalimskog blaženog Juvenalija (422-458), i sam ugrabi presto. Neki pak kojima je dosađivala pometnja, stvarana od strane lažnog patrijarha Teodosija, povukoše se u unutrašnju pustinju. To učini prepodobni Jevtimije Veliki, a za njim i ostali sveti Oci.
ŽITIJE I STRADANjE SVETOG MUČENIKA KONONA ISAVRIJSKOG
18. mart / 5 mart
ISAVRIJA, prestonica Isavrijske pokrajine, početak svete vere u Gospoda našeg Isusa Hrista primi od učitelja naroda, svetog apostola Pavla, koji je tamo propovedao i neke priveo veri. U vreme apostolske propovedi beše neki čovek, po menu Nestor, koji je živeo u selu, zvanom Bidanije, udaljenom od grada Isavrije osamnaest stadija. On imađaše ženu koja se svala Nada; sa njom dobi sina, ovog svetog Konona o kome je reč. Kada Konon odraste, roditelji zaželeše da ga ožene, i zaručiše mu divnu devojku Anu. No pre svadbe Kononu se javi sveti Arhistratig Mihailo u obliku presvetlog čoveka, pouči ga svetoj veri, odvede ga na reku, krsti ga u ime Presvete Trojice, i pričestivši ga Božanskim Tajnama oseni ga krsnim znakom i postade nevidljiv. A mladić se ispuni Duha Svetog, i Arhanđeo Mihailo beše s njim nevidljivo. Dođe i dan svadbe i svi se veseljahu. I kad bi sa nevestom uveden u ložnicu, Konon uze sveću i metnu pod sud, pa upita svoju nevestu: Šta je bolje, svetlost ili tama? Ona odgovori: svetlost je bolja od tame. Tada sveti Konon, otvorivši usta svoja puna blagodati Božje, poče joj govoriti o veri u Hrista, istinitog Boga, i o čuvanju devstvenosti i čistoga života. To je, govoraše on svetlost nezalazna, a dela telesna i neznabožačka bezbožna vera, jesu tama. I nevesta, imajući srce kao dobru zemlju, podesnu za prijem semena reči Božje, složi se u svemu sa svojim ženikom: verova u Hrista, i obeća čuvati devstvo svoje netljenim. I življahu ovo dvoje svetih u nepovređenoj čistoti devstveničkoj kao brat i sestra, ili bolje reći kao dva anđela Božja, serafimski goreći ljubavlju k Bogu i služeći Gospodu. Potom blaženi Konon usavetova i roditelje svoje da se odreknu idola, i privede ih Hristu. I krsti oca i majku i nevestu svoju. I oni, rukovođeni i poučavani svetim Kononom, vođahu bogougodni život. A otac njegov, blaženi Nestor, udostoji se mučeničkog venca, jer bi ubijen od idolopoklonika zato što im se protivljaše izobličavajući njihovu zabludu. Posle nekog vremena mati svetog Konona, blažena Nada, preseli se k Bogu u dobrom veroispovedanju. Zatim i blažena devstvenica Ana, zaručena mu nevesta, ode u večne dvore nebeskog ženika Hrista. I sahrani ih sveti Konon u jedan grob. I življaše sveti Konon sam u Bogu, predavši se bogomisliju. I telo svoje umrtvljivaše i potčinjavaše duhu postom i trudovima i svenoćnim molitvama. A dato mu blago blagodati Svetoga Duha skrivaše dok ne dođe vreme da ga pokaže. To se dogodi tek u starosti njegovoj.
STRADANjE SVETIH ČETRDESET I DVA MUČENIKA IZ AMOREJE:
TEODORA, KONSTANTINA, KALISTA, TEOFILA, VASOJA i ostalih
19 mart / 6 mart
GRČKI car Teofil, sin cara Mihajla prozvanog Valvos ili Travlos, rodom iz Amoreje, vodio je česte ratove sa Agarjanima, u kojima je nekad pobeđivao a nekad pobeđen bivao. Jednom prilikom on sa velikom silom krenu na zemlju Agarjansku, opsede grad Sozopetru, postojbinu saracenskog kneza Amirmumne, i bijaše ga.A knez agarjanski Amirmumna, koji u to vreme beše na drugom mestu, posla caru Teofilu izaslanike, moleći ga mnogo da se povuče od grada. Ali, Teofil se ogluši o molbu, zauze grad, poruši ga, i vrati se sa velikim plenom. Amirmumna pak veoma se ožalosti i razljuti zbog opustošenja svog rodnog kraja, i stade velikim zlatom skupljati vojnike sa svih strana: iz Vavilonije, Finikije, Palestine, Kesarije i daleke Afrike. I posle nekog vremena svu tu vojnu silu on skoncentrisa u Tarsu sa namerom da ide na divan frigijski grad Amoreju, rodno mesto Teofilova oca, cara Mihajla Travlosa, da bi se osvetio za svoje rodno mesto, grad Sozopetru, koje poruši Teofil.Kada za to ču car Teofil, skupi takođe svoju vojsku sa Istoka i Zapada i iz Persije. I krenuvši u rat protiv neprijatelja, on dođe u Frigijski grad Dorilej, udaljen od grada Amoreje tri dana hoda. Mnogi carevi savetnici, obavešteni tačno da je vojna sila saracenska nesravnjeno veća od grčke, savetovahu caru da se ne sukobljava sa knezom agarjanskim i da stanovnike grada Amoreje prevede u druge utvrđene gradove. Ali Teofil, smatrajući da je sramota ukloniti se od bitke i divni grad Amoreju ostaviti praznim, spremaše se za rat, a u Amoreju posla vojsku da je brani. Poslani tamo behu ove vojvode: Konstantin Drungarije, po činu patricije, Aecije takođe patricije, Teofil patricije, Teodor Kratir, prvi mačenosac carski, Milisen i Kalist Turmarha, i Vasoj, i mnoge druge vojvode, ljudi istaknuti.
STRADANjE SVETIH SEDAM SVEŠTENOMUČENIKA, EPISKOPA HERSONSKIH:
JEFREMA, VASILIJA, EVGENIJA, ELPIDIJA, AGATODORA, ETERIJA i KAPITONA
20 mart / 7 mart
ZA vreme cara Dioklecijana, godine 296, jerusalimski patrijarh Ermon posla u razne zemlje i gradove mnoge episkope da apostolski objavljuju reč Božju i propovedaju Hrista. Od tih episkopa dvojica otputovaše u Tavtroskitsku zemlju, i dođoše u grad Herson. I obojica se trudiše neko vreme, propovedajući istinitog Boga tamošnjem neznabožnom narodu, i prosvećujući pomračene tamom jelinske idolodemonije. Zatim sveti Jefrem, ostavljajući hersonce svetom Vasiliju, ode među Skite koji su živeli pored Dunava, i propovedajući Evanđelje mnoge obraćaše ka Hristu. I posle mnogih patnji i trudova, podnetih za Hristovo Evanđelje, bi mu glava otsečena sedmog marta.
Sveti Vasilije, izobličavajući u Hersonu zabludu neznabožaca i pokazujući im pravi put spasenja, izazva gnev u narodu, i bezbožnici ga uhvatiše, nemilosrdno tukoše, i iz grada proteraše. On onda ode u jednu goru, i nastani se u pećini. Gora se nalazila sto stadija od Hersona, i zvala se Partenon, to jest Devojka, pošto se na njoj nalazilo idolište i idol neke neznabožačke boginje devojke. Na toj gori dakle boravljaše sveti Vasilije, i radovaše se što bi udostojen te podnese za Hrista rane i progonstvo. Ali tugovaše i plakaše zbog propadanja duša ljudskih, obmanutih đavolom, i sa suzama se moljaše Bogu za njihovo obraćanje.
Ne prođe mnogo vremena a knezu hersonskom umre sin jedinac, i bi sahranjen izvan grada. Ubijeni žalošću, roditelji seđahu kraj groba njegovog tugujući i plačući. Nastupi noć, a oni ostadoše pored sinovljeg groba. Zadremaše, i u snu im se javi njihov umrli sin, govoreći im: Zašto plačete i oplakujete moju smrt? Ne možete me odovud uzeti živa, jer me bogovi naši ne mogu vaskrsnuti, pošto su idoli, izmišljeni od đavola na obmanu i pogibao ljudima. Hoćete li pak da me imate živa, umolite onog stranog čoveka, koga proteraste iz grada, da se pomoli za mene Bogu svome. I vi verujte u tog Boga, koga on propoveda, jer je to istiniti Bog, koji ima vlasti nad živima i mrtvima, i moćan je da me podigne iz mrtvih živa molitvama onog muža koga vi prognaste.
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TEOFILAKTA ISPOVEDNIKA,
episkopa Nikomidijskog
21 mart / 8 mart
U VREME crkvene smutnje od ikonoboračke jeresi[1] ovaj blagočestivi čovek Teofilakt dođe iz istočnih pokrajina u Carigrad i sprijatelji se sa velikim svetilom Crkve, svetim Tarasijem, koji tada još beše svetovnjak i prvi savetnik carski. Kada umre car Lav Kopronim ikonoborac i zacari se njegov sin Konstantin sa majkom Irinom, patrijarh Pavle, prozvan milostivi, dobrovoljno se odreče patrijaršijskog prestola, i na njegovo mesto za patrijarha bi izabran sveti Tarasije, koji sazva Sedmi Vaseljenski Sabor i prokle ikonoboračku jeres. Tada blaženi Teofilakt zajedno sa svetim Mihailom Sinadskim, odrekavši se sveta, primiše monaški čin, i presveti Tarasije ih posla u manastir na obali Crnoga mora. I oni tamo, podvizavajući se u monaškim trudovima, pokazaše veliki uspeh u vrlinama, i stekoše veliku slobodu u svojim molitvama k Bogu. Jednoga leta za vreme silne žege i suše, kada su se mnogo zlopatili bez vode, oni se pomoliše Bogu, i učiniše da suv bakarni sud toči dovoljno potrebnu vodu. Jer Gospod ispunjuje volju onih koji Ga se boje, i uslišava molitve njihove. I beše ovo čudo slično onom drevnom čudu u pustinji kada Bog žednom Izrailju izvede vodu iz kamena (2 Mojs. 17, 6), i onom drugom, kada Sampson, umirući od žeći, izvede izvor žive vode iz suve kosti magareće čeljusti (SuD. 15, 19).
Svetih četrdeset mučenika u Sevastiji, bili su vojnici rimske vojske, ali iskreni i odani hrišćani. U vreme Likinija zapretili su im na sudu oduzimanjem vojničke časti, ali jedan od njih reče sudiji:“Ne samo čast vojničku, no i tela naša oduzmi od nas; ništa nam nije draže i časnije od Hrista Boga našega”. Posle toga, naredi vojvoda da ih kamenuju, ali se kamenje vraćalo mučiteljima. Silno razljućeni bacili su ih u jezero iako je bio veliki mraz. Postavili su stražu i toplo kupatilo kao izazov onome koji ne bude čvrsto verovao u Hrista. Jedan od četrdesetorice ne izdrža i uđe u kupatilo. Na nebu se uskoro pojavi čudna svetlost i zagreja jezero, a sa svetlošću spustiše se na glave izmučenih mladića 39 venaca. Tada jedan stražar sa obale uđe u vodu, ispovedi ime Gospoda Isusa i na njega siđe četrdeseti venac.
Sutradan su sudije videle da su mladići živi i narediše da im prebiju goleni i njihova tela bace u vodu. Trećeg dana javili su se mučenici u snu mesnom episkopu Petru i pozvali ga da izvadi iz vode njihove mošti. Hrišćani su noću izašli na jezero, našli njihove mošti, jer su se kosti sijale u vodi kao sveće, i sve ih sahranili. Časno su stradali za veru 320. godine.
STRADANjE SVETIH MUČENIKA KODRATA, KIPRIJANA, DIONISIJA, ANEKTA, PAVLA, KRISKENTA, i drugih s njima
23 mart / 10 mart
SVETI mučenik Kodrat rodi se u gradu Korintu i bi odgajen na ovaj način: za vreme velikog gonjenja hrišćana od strane neznabožnih careva i knezova, kada su ispovednici Hristovi na razne načine i ljuto mučeni i ubijani, mnogi hrišćani napuštahu gradove, kuće i imanja svoja, i bežahu i krijahu se po pustinjama i gorama i pećinama zemaljskim, jer su više voleli da žive sa zverovima nego sa bezbožnim idolopoklonicima, samo da bi besprekorno sačuvali svetu veru svoju u Hrista Gospoda svog. U ta strašna vremena pobožna žena Rufina u gradu Korintu pobeže u pustinju iz straha od mučitelja, i krijaše se potucajući se po neprolaznim mestima. Ona beše bremenita kada pobeže iz grada. I kad dođe vreme da rodi, ona u pustinji rodi muško dete, i posle nekoliko dana umre. No Bog koji daje hranu svakom telu i pruža ruku svoju i milošću obasipa svako živo stvorenje, ne ostavi bez svoga staranja ni ovo siroto odojče u pelenama, nego mu postade i otac i majka, i vaspitač i hranitelj. Jer zapovedi oblacima svojim, te se spuštahu odozgo i slatku rosu točahu u usta odojčetu. I tako ga hranjahu kao mlekom ili medom dok ne odraste toliko da se samo hrani pustinjskim zeljem. I življaše u pustinji slično svetom Jovanu Krstitelju: Bogom hranjen, i svetim Duhom rukovođen i učen bogoviđenju.
Kada već postade junoša, nađoše ga neki hrišćani i odvedoše u grad. Tamo ga dadoše na nauke, i on izuči lekarstvo. I lečaše bolesnike, ne toliko prirodnim lekovima, koliko blagodaću danoj mu s neba. No iz detinjstva naviknut na pustinjačko bezmolvije, molitveno tihovanje i voleći usamljenost i bogorazmišljanje, on se udaljavaše iz grada, i provođaše po gorama i pustinjama mnoge dane, pa i godine. U grad bi dolazio, kada su to potrebe zahtevale. Jer isceljujući telesne bolesti lekarstvom a duševne neduge rečju Božjom, on svima postade potreban i koristan. Ali se u gradu nije dugo zadržavao, nego se vraćao u svoju milu pustinjačku usamljenost, u kojoj se i starosti približi. A oni koji ga u Hristu ljubljahu, oni i u pustinju dolažahu k njemu, želeći da se naslađuju i duhovno koriste gledanjem svetiteljskog lica njegovog i slušanjem bogonadahnutih reči njegovih. Takvi behu Kiprijan, Dionisije, Anekt, Pavle i Kriskent, koji i postradaše zajedno sa njim za Hrista Gospoda.
A stradanje njihovo bi na ovakav način: od bezbožnog cara Dekija dođe u Korint vojvoda Jason da muči i ubija hrišćane. I hvatajući hrišćane, on ih bacaše u tamnicu. Tada bi uhvaćen i sveti Kodrat sa blaženim prijateljima svojim: Kiprijanom, Dionisijem, Anektom, Pavlom i Kriskentom, i bačen u tamnicu s njima i sa mnogim drugim hrišćanima.
SVETI Sofronije, istog imena sa celomudrijem, rodi se u Damasku oko 580. godine od znamenitih roditelja, pobožnih i celomudrenih, koji se zvahu Plint i Mira.
Još od mladosti svoje blaženi Sofronije stade živel ti životom dostojnim svoga imena: ljubljaše duhovnu i svetsku mudrost, i čuvaše svoju devstveničku čistotu nedarnutom i besprekornom. A to dvoje, duhovna mudrost i devstvenička čistota, naziva se celomudrijem. Štaviše, po rečima svetog Jovana Lestvičnika, celomudrije je zajednički naziv za sve vrline. A celomudreni Sofronije beše revnosni tvoritelj svih vrlina.
On najpre izuči svetsku filosofiju, zbog čega bi prozvan sofist, to jest mudri. U ona vremena naziv sofist označavao je veliku čast. Tako su nazivani najodabraniji filosofi. Ali blaženi Sofronije, sabravši svetsku mudrost, željaše da stekne i duhovnu mudrost. Sa tom namerom on obilažaše manastire i pustinjačke isposnice, sabirajući u bogonosnih otaca blago korisno po dušu njegovu. Tako dođe i u sveti grad Jerusalim. I obilazeći okolne manastire, on dođe u opštežiće Teodosija Velikog. Tu nađe inoka Jovana Mosha, prezvitera po činu, čoveka vrlinska i veoma iskusna i u svetskoj i u duhovnoj filosofiji. I Sofronije se svim srcem priljubi uz njega, kao sin uz oca i učenik uz učitelja. I praćaše ga na svima putovanjima njegovim sve do končine ovoga, idući zajedno s njim po manastirima i pustinjama, posećujući svete oce, i opisujući žitija njihova radi duhovne koristi. O tome svedoči knjiga koju su zajedno napisali: Limonar ili Cvećnik, koja je odobrena Sedmim Vaseljenskim Saborom. U ovoj knjizi svetog Sofronija učitelj njegov često naziva sofistom, kao ravnog sebi u filosofiji. Pa ne samo to, nego ga blaženi Jovan ponegde naziva gospodinom svojim, a ponegde i ocem. Jer ga nije smatrao kao učenika već kao prijatelja i saputnika i satrudoljubca, po životu izvrsna. Usto je blaženi Jovan proviđao Duhom da će Sofronije biti veliki pastir i nepokolebljivi stub Crkve Hristove.
VRLINA je ognjena i čudesna stvar, u stanju da raspiri žar ljubavi božanske i da svu dušu preradi u oganj; ona je takođe u stanju da okrili um i da ga sa zemlje uznese na nebo, i da celog čoveka načini Bogom po blagodati. Pošto dakle i ovaj veliki Simeon, o kome je sada reč, svim srcem zavole vrlinu i kao niko drugi uziđe na slavne visine njene, potrebno je ispričati njegove podvige, njegova preimućstva po rodu i postojbini, i šta sve on postiže svojim podvižničkim znojem i trudom, svojim vojevanjima i borbama za vrlinu.
Ovaj sveti Simeon rodi se u Paflagoniji, u mestu zvanom Galata; roditelji mu behu plemići i bogati, otac Vasilije, majka Teofanija. Još kao mališana, roditelji odvedoše Simeona u Carigrad kod svojih rođaka koji onda behu veoma viđeni na carskom dvoru. Ovi ga s radošću primiše, i dadoše mu učitelja da ga uči osnovnim stvarima. Pametan i mudar izmalena, Simeon se ozbiljno dade na učenje; nije voleo dečje igre, izbegavao je njihove nestašluke; i tako veoma napredovao u naukama. Sa uzrastom, rasla je i njegova revnost u učenju. Za kratko vreme on postade izvrstan krasnopisac, o čemu svedoče knjige pisane njegovom rukom. On takođe izuči u znatnoj meri svetovnu filosofiju i druge nauke.
VELIKI arhijerej Božji sveti Nikifor, patrijarh carigradski, za pobožno poštovanje svetih ikona bi od zločestivog cara Lava Jermenina proteran sa prestola na ostrvo Prokonisos. Na tom ostrvu beše manastir, koji sam Nikifor beše sagradio u čast svetog mučenika Teodora. I tu ovaj ispovednik vere provede u oskudici i zlopaćenju trinaest godina, a potom se prestavi i ode ka Gospodu 828. godine. I bi sahranjen u manastiru svom pored crkve svetog Teodora.
Pošto s hukom izgiboše svi carevi ikonoborci: Lav Jermenin, Mihailo Valvos, i sin ovoga Teofil, na carski presto sede blagočestiva carica Teodora sa svojim vrlo malim sinom Mihailom. Isto tako istrebiše se sa zemlje živih i psevdopatrijarsi carigradski: Teodor Kasiter, Teodor Spatarokandilat, Antonije Kasimat, i Jovan Anij, po zanimanju mađioničar. Ovaj poslednji, kao nekanonski bi zbačen od strane vernih, i na presto bi povraćen kanonski patrijarh sveti Metodije. Tada, 846. godine, i česne mošti ispovednika Hristova svetog Nikifora biše prenesene sa Prokonisa u Carigrad. Jer presveti patrijarh Metodije savetova to pobožnoj carici Teodori. On joj govoraše:
Nije lepo da najizvrsniji među patrijarsima sveti Nikifor, koji je zbog pravoverja proteran sa prestola, i posle smrti bude u izgnanstvu. Treba sveto telo njegovo vratiti na presto njegov. Nećemo izbeći greh, ako ga ostavimo u zatočenju. Izgledaće kao da pristajemo na njegovo izgnanstvo, i kao da mislimo da je s pravom bio proteran. Nije nam nepoznato kakvog se blagoslova udostoji pleme Josifovo, što kosti oca svog posle četiri stotine godina prenesoše iz Egipta u zemlju Hanansku. A mi, sinovi pobožnosti, hoćemo li trpeti da i dalje budemo lišeni prisustva oca našeg, koji nas je božanskim zakonima vaspitao u Pravoslavlju? Jer i ovaj prestoni grad, najlepši pod suncem, žudi za česnim moštima svoga svetog vođe i pastira, gotov da ih pobožno čuva. Neka se obraduje opet nevesta Crkva ženiku svom, koga je živa liši nepravedna ruka careva! Neka ona dobrotom pastiroljubive carice zagrli telo ženika svog koji se u Gospodu upokojio! O blagočestiva carice, narod uspokojen tobom u Pravoslavlju, silno čezne da makar duhom čuje glas umrlog pastira svog. Vidi li narod samo senku njegovu, on će smatrati da vidi njega živa, i kao živa đe ga primiti, i čuvaće ga kao najdragocenije blago.
BLAGOSLOVEN imenom i blagodaću Božjom, sveti Benedikt beše iz detinjstva star umom, prevazilazeći svoj uzrast ponašanjem zrela čoveka. Jer u cvetu mladosti svoje, kada je mogao slobodno naslađivati se svetom, svaku telesnu želju on smatraše kao plevu. Rođen bi u Nursijskoj oblasti u Italiji 480. godine, od roditelja bogatih i znamenitih. Roditelji ga dadoše u Rimu na školovanje, da izuči svetovnu filosofiju. No videći mnoge đake kako žive pokvarenim životom i razvratno, on se ne zadrža dugo u školi, jer se poboja da zbog neznatnog knjižnog učenja ne izgubi veliki razum duše, i da se u društvu pokvarenih sam ne pokvari i propadne. I iziđe iz škole (oko 496. g.) nenaučen mudrac i razuman neznalac, prezrevši svetovnu filosofiju, da sačuva unutrašnju celomudrenost. I ne samo on ostavi školu, nego i ogromna bogatstva svojih roditelja, koji već behu otišli iz ovog sveta. I žuđaše za monaškim činom i pustinjačkim životom. Za njim pođe jedna česna starica, njegova bivša dadilja, jer je mnogo volela njegovu dobru narav. I kada stiže u mesto, zvano Afile, blizu gore Simbrunil, s ljubavlju ga zadržaše neki poznanici, i on boravljaše tamo pri crkvi svetog Petra. Pobožni ljudi, stekavši duhovnu ljubav prema blaženom junoši, veoma ga poštovahu. Jednom prilikom njegova dadilja uze od komšike naćve da se posluži za kratko vreme, i metnuvši ih na sto ode nekuda. Ali naćve nekako padoše sa stola i razbiše se napola. Kada se starica vrnu i vide sud razbijen, veoma se ožalosti i plakaše, jer beše tuđ. A blaženi junoša, videći svoju dadilju kako plače zbog razbijenog suda, uze oba dela razbijenog suda i povuče se na usamljeno mesto. Tu pade na zemlju pred Bogom i, posle jednog sata ustavši sa molitve, nađe sud čitav, bez ikakvog traga od razbijenosti. Odnese ga i dade svojoj dadilji.
OVI sveti mnogostradalni mučenici postradaše u vreme cara Dioklecijana[1]. Agapije beše iz grada Gaze, Timolaj iz Ponta Evksinskog, dva Dionisija iz Tripola Finikijskog, Romil beše ipođakon diospolske crkve u Palestini, Publije i dva Aleksandra behu iz Egipta. Oni stradaše u Kesariji Palestinskoj od carskog namesnika Urbana, pošto bi svuda objavljena bezbožna zapovest careva da se hrišćani moraju pokloniti idolima poganim i prineti im žrtve. O jednom idolopokloničkom prazniku u gradu Kesariji biše priređene velike svečanosti, za vreme kojih su imali biti mučeni hrišćani. Zato se i iz okolnih sela sleže u grad silan neznabožački svet. Tada prvi bi mučen sveti mučenik Timotej (vidi 19 avgust), i posle mnogih muka u ognju spaljen; zatim sveti mučenici Agapije i Tekla biše bačeni zverovima (vidi 19 avgust). Gledajući ovaj krvavi prizor, šest hrabrih hrišćanskih mladića: Publije, Timolaj, Romil, dva Aleksandra i jedan Dionisije, raspališe se revnošću za Hrista, vezaše sami sebi ruke naopako u znak toga, da neustrašivo žele stradati za Hrista, i da su gotovi da ih za ljubav Hristovu bace u oganj ili pred zverove. I tako vezani izađoše usred gledališta pred Urbana, gromko izjavljujući: I mi smo hrišćani!
Namesnik Urban, videći ih mlade, ne hte da ih odmah pogubi, nego ih dugo laskavo nagovaraše da se poklone idolima i ne pogube sami sebe u cvetu svoje mladosti. Zatim naredi te ih u tamnicu vrgoše.
Posle nekoliko dana ovim sužnjima Hristovim bi pridružen sveti Agapije, čovek ugledan među hrišćanima i slavan zbog svog stradalačkog podviga, jer je i ranije u razna vremena pokazivao veliku hrabrost u ispovedanju imena Hristova i razne muke već podneo. I sada on bi sa slugom svojim Dionisijem Egipćaninom uhvaćen, i bačen u tamnicu među šest svetih mladića, I tako ih postade osam. Dugo su oni u okovima tamnovali, i mnogo puta ispitivani, i na razne muke stavljani, ali oni sve junački pretrpeše i Hrista se ne odrekoše. Najzad biše osuđeni na posečenje mačem. I svi oni u ovaj dan, petnaestog marta 303 godine, položiše glave svoje za glavu Crkve - Gospoda Hrista, kome svete duše svoje u ruke predadoše i pobedničke vence od Njega dobiše u Crkvi na nebu.
SVETI apostol Hristov Aristovul, jedan od Sedamdesetorice, rođen na Kipru, beše brat svetog apostola Varnave. Po Vaznesenju Gospodnjem pratio svetog apostola Pavla, učitelja vaseljene, i zajedno s njim propovedajući Evanđelje prohodio razne zemlje. Sveti Pavle ga spominje u svojoj Poslanici Rimljanima, pišući: Pozdravite one od Aristovulovih (Rm. 16, 10), tojest domaće Aristovulove ili srodnike, koji su tada boravili u Rimu. Pošto je Aristovul bio sa Pavlom kad je Pavle pisao Poslanicu Rimljanima, to i pozdravlja Aristovulove srodnike od svoje i Aristovulove strane. A kada sveti Pavle postavljaše mnoge episkope i slaše ih u razne gradove i zemlje da propovedaju reč Istine, tada i Aristovula postavi za episkopa, i posla ga u Britaniju, k ljudima neznabožnim i divljim. Tamo sveti Aristovul, trudeći se na Evanđelju Hristovom, mnogo postrada od tih svirepih ljudi, jer su ga ponekad tukli nemilosrdno, ponekad po ulicama vukli i ismevali. On podnese od njih bezbrojne pakosti i zlostavljanja, dok ih blagodaću Hristovom prosveti, i nauči veri u Hrista, i krsti, i Crkvu uredi, i prezvitere i đakone posveti. On tamo najzad i skonča u miru.
Sveti Aleksije - čovek Božji. U vreme cara Honorija u Rimu je živeo visoki carski činovnik Jevtimijan sa ženom Aglaidom. Iako bogati živeli su skromno, odgajajući jedinca Aleksija.Kad je odrastao, roditelji ga oženiše, ali on iste noći ostavi dom, i otplovi u grad Edesu u Mesopotamiji gde je bio čuveni lik Isusa poslat od Gospoda Caru Agvaru. Alksije se poklonio tome liku i presvučen u prosjaka proživeo u molitvi 17 godina. Kada se pročuo kao bogougodnik, plašeći se ljudske slave, krenuo je lađom u Laodikiju, ali je čudnim slučajem stigao u Rim. Smatrajući to Božjom promišlju, ostao je u Rimu i kao prosjak došao u kuću svoga oca. Milosrdni domaćin dozvolio je prosjaku da živi u jednoj izbi među slugama, te Aleksije nastavi podvig živeći na hlebu i vodi sledećih 17 godina. Kad je osetio svoj kraj napisao je nešto na hartiji i s njom u ruci izdahnuo 17. marta 411. godine.
Upravo tada, desilo se otkrovljenje u crkvi Svetih apostola gde se čuo glas: potražite čoveka Božja. Carska i crkvena svita došla je u Jevtimijanovu kuću i našla mrtvog Aleksija. Tada su roditelji saznali da je to njihov sin. Tu je i sahranjen, a glava mu se nalazi u svetoj Lavri na Peloponezu.
Offline
