Konstantin Filosof, životopisac Svetog Stefana Visokog, sina Svetog kneza Lazara Srpskog i kneginje Milice, piše da je Sveti Bogovidac Mojsije bio uzor i obrazac Svetom Bogoljupcu, pravednom Stefanu despotu, jer je i životni put njih dvojice od samog početka skoro jednak. I Mojsije i Stefan su oko 40 godina spasonosno vodili svoj bogoizabrani narod kroz zemlju ropstva egipatskog i turskog. Još ga je uporedio sa Isusom Navinom, jer mu je bio sličan u veri i hrabrosti, te sa prorokom Danilom i Sveta Tri Mladića iz peći vavilonske, jer je i on kao i oni bio u čeljustima lavovskim i prolazio groz oganj. Podigao je divne zadužbine, manastire Mansiju i Kalenić. Upokojio se u Gospodu 1427. godine.
Najstarija sestra sv. Vasilija Velikog i sv. Grigorija Niskog. Kao devica rano bi obručena nekome mladiću blagorodnom. No kada njen obručnik umre, Makrina se zavetova nikada ne stupati u brak govoreći:„nije pravo da devojka, obručena jednom vereniku, ide za drugoga; po zakonu prirodnom treba da bude jedno supruženstvo kao što je jedno rođenje i jedna smrt". Još pravdaše ona to verom u vaskrsenje smatrajući obručenika svoga ne mrtvim no živim u Boga. „Greh je i sramota, veli, da supruga ne sačuva vernosti, kada joj suprug ode u neku daleku stranu." Po tom zajedno sa svojom majkom Emilijom primi monaštvo u nekom devičkom manastiru, gde se podvizavahu sa drugim inokinjama. Življahu od truda ruku svojih posvećujućiveći deo vremena bogomisliju, molitvi i neprestanom uzdizanju uma svoga k Bogu. Vremenom skonča joj majka, a za tim i brat Vasilije. Devetog meseca po smrti Vasilijevoj dođe Grigorije da obiđe svoju sestru, no nađe je na samrtnoj postelji. Pred samu smrt sv. Makrina uzdiže molitvu ka Gospodu: „Ti Gospode upokojavaš telesa naša snom smrti na neko vreme, pa ćeš ih opet probuditi poslednjom trubom.Prosti mene i daj mi da kad se duša svuče od telesne odeće, predstane Tebi neporočna i bez greha i da bude kao tamjan pred Tobom". Po tom napravi rukom krsni znak na čelu, naočima, na licu, na srcu i - izdahnu. Upokoji se u Gospodu 379 god.
Bogovidac, čudotvorac, revnitelj vere Božje, sv. Ilija bi rodom od plemena Aronova iz grada Tesvita, zbog čega je prozvat Tesvićanin. Kad se Ilija rodi, otac njegov Savah vide angele Božje oko deteta, kako ognjem dete povijaju i plamen mu daju da jede. To bi predznamenje Ilijinog plamenog karaktera i njegove bogodane sile ognjene. Svu mladost svoju proveo je u bogomisliju i molitvi, povlačeći se često u pustinju, da u tišini razmišlja i moli se. U to vreme carstvo jevrejsko beše razdeljeno na dva nejednaka dela: carstvo Judino obuhvatajući samo dva plemena, Judino i Venijaminovo, sa prestonicom u Jerusalimu, i carstvo Izrailjevo obuhvatajući ostalih 10 plemena sa prestonicom u Samariji. Prvim carstvom vladahu potomci Solomonovi, a drugim potomci Jerovoama, sluge Solomonova. Najveći sukob imaše prorok Ilija sa Izrailjskim carem Ahavom i njegovom opakom ženom Jezaveljom. Jer ovi se klanjahu idolima i odvraćahu narod da služi Bogu jedinome i živome. Pri tom još Jezavelja. kao Sirijanka, nagovori muža te podiže hram Sirijskome Bogu Vaalu, i odredi mnoge sveštenike na službu tome lažnom bogu. Velikim čudesima Ilija dokaza silu i vlast Božju: on zatvori nebo, te ne bi kiše tri godine i šest meseci; spusti oganj s neba i zapali žrtvu Bogu svome, dok žrečevi Vaalovi to ne mogoše učiniti; svede kišu s neba molitvom svojom; čudesno umnoži brašno i ulje u kući udovice u Sarepti, i vaskrse joj umrlog sina; proreče Ahavu, da će mu psi krv lizati, i Jezavelji, da će je psi izesti, što se i dogodi; i druga mnoga čudesa učini i događaje proreče. Na Horivu razgovaraše s Bogom i ču glas Božji u tihom svetlom povetarcu. Preds mrt uze Jeliseja i odredi ga za naslednika u proročkom zvanju; svojim ogrtačem preseče vodu u Jordanu: i najzad bi uzet na nebo u ognjenim kolima sa ognjenim konjima. Na Tavoru javio se zajedno s Mojsejem Gospodu našem Isusu Hristu. Pred kraj sveta opet će se Ilija javiti, da suzbije silu Antihristovu (Otkr. 11)
Sv. Ilija patrijarh Jerusalimski i sv. Flavijan patrijarh Antiohijski
Veliki revnitelji vere i branitelji Pravoslavlja. Umrli obojica u izgnanstvu kuda ih progna jeretički car Anastasije. Tačno provideli smrt cara Anastasija i svoju. Istovremeno pisali su oni jedan drugom, iz udaljenih mesta: „Anastasije car danas umre, pođimo i mi na Sud Božji s njim." I posle dva dana oba svetitelja skončaju, 518 godine.
Sin sveštenički, iz grada Sarira. Odveden u ropstvo u Vavilon sa carem Jehonijem i mnogim drugim Izrailjcima, Jezekilj je živeći u ropstvu prorokovao 27 godina. Bio je savremenik proroka Jeremije. I dok je Jeremija učio i prorokovao u Jerusalimu, dotle je Jezekilj učio i prorokovao u Vavilonu. Proročanstva Jeremijina behu doznavana u Vavilonu, a proročanstva Jezekiljeva behu doznavana u Jerusalimu. I oba ova sveta muža saglašavahu se s proročanstvima jedan drugoga. I oba behu ozlobljavani i mučeni od nevernog roda jevrejskoga. Strašna i neslihana viđenja imaše sv. Jezekilj. Pri reci Hovaru vide nebesa otvorena, oblak, i oganj i blistanje, i četiri životinje kao rastopljen bakar. Jedna životinja imaše lice čovečje, druga lavovsko, treća teleće, a četvrta orlovsko. Lice čovečje označava Gospoda vaploćenog kao čoveka, lice lavovsko NJegovo Božanstvo, lice teleće NJegovu žrtvu, lice orlovsko NJegovo vaskrsenje i vaznesenje. Drugom prilikom pokaza mu se slika vaskrsenja mrtvih. Na ime vide prorok dolinu punu mrtvačkih kostiju suhih, i kad duh Božji na njih siđe svi mrtvaci oživeše i ustaše na noge svoje. Još vide najstrašniju propast Jerusalima, kada gnev Božji sve pokosi osim onih koji ranije behu obeleženi grčkim znakom zvanim Tav, a taj znak je kao naše slovo T, što je opet znak krsta. Zloba jevrejska ne poštedi ni ovoga svetoga muža. Ogorčeni na nj što ih izobličavaše, Jevreji ga vezaše konjima za repove i rastrgoše. Sahranjen u istu grobnicu gde i Sim, sin Nojev.
Mironosica ravnoapostolna. Rodom iz mesta Magdale, ukraj jezera Genisaretskog, iz plemena Isaharova. Bila je mučena od sedam zlih duhova, od kojih ju oslobodi Gospod Isus i učini zdravom. Verna sledbenica i služiteljica Gospoda za vreme NJegovog zemnog života. Pod krstom na Golgoti stajala je i Magdalina, i gorko tugovala zajedno sa Presvetom Bogorodicom. Po smrti Gospoda ona je tri put posetila grob NJegov. A kada Gospod vaskrse, ona Ga je dva puta videla: jednom sama ona, a drugi put sa ostalim ženama Mironosicama. Putovala u Rim, izašla pred ćesara Tiberija, i predajući mu jajce crveno obojeno, pozdravila ga rečima: Hristos voskrese! U isto vreme optužila ćesaru Pilata za njegovu nepravednu osudu Gospoda Isusa. NJenu tužbu ćesar je primio, i Pilata premestio iz Jerusalima u Galiju, gde je ovaj nepravedni sudija u nemilosti carskoj i u teškoj bolesti skončao. Po tom vratila se iz Rima u Efes ka svetom Jovanu Bogoslovu, kome je pomagala u delu propovedanja Jevanđelja. Sa velikom ljubavlju prema vaskrslome Gospodu i sa velikom revnošću javljala je ona Jevanđelje svetu kao pravi Hristov apostol. Skončala mirno u Efesu, i sahranjena, po predanju, u onoj istoj pećini, u kojoj i sedam mladića, čudotvorno uspavanih na stotine godina, po tom oživelih, pa onda umrlih (v. 4 avgust). Mošti sv. Magdaline prenete su docnije u Carigrad. Blizu Getsimanskog vrta nalazi se divan ruski hram posvećen sv. Mariji Magdalini.
Sv. muč. Trofim i Teofil, i još trinaest s njima. Postradaše u Likiji u vreme cara Dioklecijana. Pošto se nikako ne hteše Hrista odreći, niti žrtve idolima prineti, to biše stavljeni na razne muke: tukoše ih kamenjem, strugaše oštrim gvožđem, prebiše im kolena, i najzad tako izmučene i više mrtve nego žive baciše ih u oganj. Sila Božja sačuva ih nepovređene u ognju. Tada ih izvedoše i mačem posekoše. No Gospod ih proslavi i na zemlji i u carstvu Svom nebeskom. Česno postradaše u Likiji 308 god.
------------------------------------------------
Svešt. muč. Apolinarije
Učenik apostola Petra, rodom od grada Antiohije. Sv. Petar ga uze sobom iz Antiohije u Rim, i u Rimu ga rukopoloži za episkopa grada Ravene. Došavši u Ravenu Apolinarije uđe u dom nekoga vojnika Irineja, kome isceli sina od slepila, i kroz to obrati ceo dom veri Hristovoj. Isto tako isceli od nekog teškog neduga i ženu vojenačalnika Ravenskog, te i njegov sav dom krsti. Po želji vojenačalnika Apolinarije osta u njegovom domu na stanovanju. Tu napravi i jednu domaću crkvu. I prebivaše u tom domu 12 godina, propovedajući Jevanđelje i krštavajući neverne. Od neznabožačkih starešina bi ljuto mučen u više mahova, no svesilna desnica Božja podrža ga i spase ga. Najzad bi osuđen na progonstvo u Ilirik (na Balkan). No lađa, na kojoj putovahu, razbi se od bure i potonu, i odsvih putnika spase se samo sv. Apolinarije sa dva vojnika i tri klirika svoja. Čudesno tako spaseni vojnici poverovaše u silu Boga Apolinarijevog i krstiše se. Tada Apolinarije pođe propovedati Jevanđelje po celom Balkanu, spuštajući se do Dunava. Po tom se uputi u Trakiju, gde takođe podpritiskom velikim širaše Jevanđelje Gospodnje. Posle 3 godine rada na Balkanu bi proteran natrag u Italiju. On dođe u Ravenu, gde mu se svi verni neobično obradovaše. Čuvši za ovo starešine neznabožačke pisahu caru Vespazijanu o Apolinariju kao mađioničaru, i pitahu ga da li da ga predadu smrti kao neprijatelja njihovih bogova. Na to car odgovori, da ga ne treba ubijati nego samo tražiti da prinese žrtvu bogovima, ili da se iz grada izagna, jer veli: „ne priliči se da se svetimo nekome za bogove, jer oni sami mogu se osvetiti neprijateljima svojim, ako se prognjeve." No i mimo ove carske naredbe neznabošci udariše na Apolinarija i noževima ga izbodoše. Od teških rana ovaj sluga Božji izdahnu i preseli se u carstvo Božje. Mošti sv. Apolinarija počivaju u Raveni, u crkvi njegovog imena.
Rodom iz grada Tira, ćerka namesnika carskog Urbana, idolopoklonika. Ne zna se iz kakvih razloga roditelji njeni dadoše joj to ime, Hristina, no ono skrivaše u sebi tajnu njenog budućeg sledovanja Hristu. Do svoje jedanaeste godine ona ne znade ništa o Hristu. A kada joj bi 11 godina, otac njen, da bi je skrio od sveta zbog njene izvanredne lepote do potpunog uzrasta, odredi joj najviši sprat jedne visoke kule, da tu živi. Ustroji joj sve udobnosti za život, dade joj robinje na službu, i postavi u njene odaje idole srebrne i zlatne, da im svakodnevno prinosi žrtve. No duši mlade Hristine beše teskobno u toj idolopokloničkoj sredini. Gledajući kroz prozor danju u sunce i sve krasote sveta a noću u čudesno jato sjajnih zvezda, ona po svome prirodnom razumu dođe do čvrste vere u jednoga živoga Boga. Milostivi Bog, videći njenu čežnju za istinom, posla joj angela svoga koji je prekrsti krsnim znamenjem, nazva je nevestom Hristovom i pouči je potpuno u bogopoznanju. Tada Hristina polupa sve idole u svojim odajama, i time izazva divlju jarost kod svoga oca. Otac je izvede na sud i predade je mukama a po tom baci u tamnicu nameravajući, da je sutradan poseče mačem. No te noći zdrav čitav Urban izvrže dušu svoju i ode u grob pre kćeri svoje. Za tim dva namesnika, Dion i Julijan, produžiše istjazavanje ove svete device. Hristinina hrabrost u trpljenju i čudesa, koja počini silom Božjom, obratiše mnoge neznabošce tirske u Hrišćanstvo. Za vreme mučenja Hristine Dion najedanput pade mrtav usred naroda. NJegov naslednik Julijan odseče Hristini grudi i jezik. Mučenica uze svoj jezik rukom i baci ga u oči Julijanu. I ovaj na jednom posta slep. Najzad, muke njene za Hrista svršiše se smrću pod oštrim mačem, a njen život produži se u besmrtnom carstvu angelskom. Česno postrada sveta Hristina u III stoleću.
Imađaše „ljubav prema Bogu i bližnjima, radost zbog savesti neporočne, mir zbog pobede svih strasti, strpljenje pri napastima i bedama, blagost u pokornosti svima, milosrđe prema sirotim, veru nesumnjivu u izvršenju zapovesti, istinu u ispunjenju obeta, krotost u nepoznavanju gneva, uzdržljivost i t.d." Tako dobro upravljaše lavrom Kijevo-Pečerskom, da mu se po smrti ne može naći dostojan naslednik među monasima (jer i koji behu dostojni iz smernosti ne hteše se primiti igumanstva), da bratija biše prinuđena uzeti za igumana mirskog jereja Vasilija. Upokoji se sv. Polikarp u Gospodu 1182 god.
Mati Presvete Bogorodice. Danas se praznuje njeno uspenije, no njen glavni praznik je 9 septembra, pod kojim je datumom napisana i služba njena i žitije. Ana beše iz kolena Levijeva, ćerka Matana sveštenika. Posle dugog i bogougodnog života upokoji se u dubokoj starosti.
Rođena u Rimu od roditelja hrišćanskih, i od detinjstva naučena veri Hristovoj, sv. Paraskeva s velikim usrđem staraše se da na delu ispuni sve zapovesti Božje. Verujući tvrdo i živeći prema svojoj veri ona upućivaše i druge na put pomoću prave vere iblagočestivog života. Kada joj roditelji umreše, Paraskeva razdade sve svoje imanje bednima, a ona se zamonaši. Kao monahinja ona još sa većim žarom revnosti propovedaše veru Hristovu ne tajeći se ni od koga, iako u to vreme vera Hristova beše krvavo gonjena od rimskih vlasti. Zlobni Jevreji prvi optužiše sv. Paraskevu zbog propovedi zabranjene vere. I ona bi izvedena na sud pred cara Antonina. Sva laskanja careva ne pomogoše ni najmanje da pokolebaju u veri ovu sluškinju Božju. Tada je vrgoše na ognjene muke i metnuše joj na glavu usijan šlem. No Gospod je čudesno spase, i ona se izbavi i udalji iz Rima. I pođe opet od gradado grada da obraća tamni neznabožački narod u veru istinitu. Još u dva grada bi izvođena pred kneževe i sudije, i istjazavana za Gospoda svoga čineći pri tom čudesa velika i silom Božjom brzo oporavljajući se od muka i rana. Neznabošci, kao i uvek, pripisivahu njena čudesa mađijama a njeno oporavljenje sili i milosti njihovih bogova. Reče jednom sv. Paraskeva knezu mučitelju: „ne tvoji bogovi, kneže, isceliše me no Hristos moj, Bog istiniti". Najzad je neki knez Tarasije poseče mačem. Tako slavno završi svoj plodoviti život ova svetiteljka. Mošti njene behu docnije prenete u Carigrad. Česno postrada za Hrista u II stoleću.
Rodom iz Nikomidije od majke hrišćanke i oca neznabošca. Majka mu se zvala Evula a otac Evstorgije. Kao mladić izučio lekarske nauke. Sveštenik Ermolaj prizva ga k sebi, nauči ga veri Hristovoj i krsti ga. Čudotvorno izleči Pantelejmon jednoga slepca, koga su drugi lekari uzalud lečili; izleči ga imenom Hristovim, i krsti ga. Iz zavisti optuže lekari Pantelejmona kao hrišćanina, i Pantelejmon izađe pred cara Maksimijana na sud. „I stade pred zemaljskim carem telom, a umom stajaše pred Carem nebeskim." Pred carem on se slobodno objavi hrišćaninom, i na oči careve izleči jednog uzetog čoveka od dugotrajne bolesti. Ovo čudo mnoge neznabošce privuče veri Hristovoj. Car ga stavi na muke, no Gospod mu se javi u nekoliko mahova i izbavi ga cela i nepovređena. Tada i sv. Ermolaj sa Ermipom i Ermokratom postrada. Osuđen na smrt sv. Pantelejmon kleče na molitvu. U tom dželat udari ga mačem po vratu, i mač se prebi kao da je od voska. I ne mogaše ga dželat pogubiti dok svetitelj ne svrši molitvu i sam ne reče da ga poseku. NJegove mošti postaše celebne. Beše posečen Pantelejmon pod nekom maslinom, koja po tom postade sva okićena plodom. Pantelejmon - znači svemilostivi. Bog svemilostivi primi pravednu dušu njegovu, i proslavi ga među velikim svetiteljima svojim. Česno postrada za Hrista ovaj divni mučenik u mladosti svojoj 27 jula 304 god. Sv. Pantelejmon priziva seu molitvama pri vodoosvećenju i jeleosvećenju (sveštanju masla) zajedno sa sv. Ermolajem i ostalim bezsrebrenicima i čudotvorcima. Najdivniji hram, posvećen ovom svetitelju nalazi se u Svetoj Gori.
Učenik sv. Metodija i Kirila. Po smrti sv. Metodija Kliment, pod pritiskom Nemaca, krete iz Moravije na jug. S Gorazdom, Naumom, Savom i Angelarijem - svi zajedno prozvati Petočislenici - pređe Dunav, pogostova u cara Borisa Mihaila, i po tom dođe u Ohridsku stranu. Prvo osnova manastir u Belici, gde mu beše i njegovo prvo episkopsko sedište. Docnije se preseli u Ohrid, odakle razvi veliku arhipastirsku i prosvetiteljsku delatnost za svu bližu i dalj u okolinu. U Ohridu podiže sv. Kliment crkvu sv. Pantelejmonu. Imađaše mnogo učenika, koji prepisivahu knjige slovenskim pismenima za slovenski narod. Pri toj delatnosti naročito mu pomagaše sv. Naum. Činio je čudesa i za života svoga, kao što njegove mošti projavljuju celebnu moć do današnjega dana. Posle velikog truda i verne službe Bogu upokojio se mirno u Ohridu 916 god. Čudotvorne mošti njegove počivaju u negdašnjem hramu Svete Bogorodice, koji se docnije prozvao po imenu sv. Klimenta.
Ova četvorica behu iz broja sedam đakona i iz sedamdeset apostola. Ostala trojica đakona behu: Stefan, Filip i Nikolaj. Stefan prvomučenik praznuje se zasebno 27 decembra, a Filip 11 oktobra. Nikolaj nije ušao u red svetitelja zbog svoje jeresi. A ona prva četvorica nemaju posebnih dana praznovanja, nego se svi spominju u ovaj jedan dan, 28 jula. Prohor je bio rukopoložen od apostola Petra za episkopa Nikomidijskog. Bio je neko vreme na službi kod sv. Jovana Jevanđelista, i na ostrvu Patmosu zabeležio je otkrovenja, koja je čuo sa usta sv. Jovana. Po tom se vratio u Nikomidiju, gde uloži veliki trud oko obraćanja naroda u veru. Skonča mučenički u Antiohiji gde bi ubijen od nevernih. - Nikanor sveti postrada u Jerusalimu istog dana kad i sv. Stefan arhiđakon, a uskoro za njim i 2000 drugih hrišćana, koje pobiše zlobni Jevreji. - Timon beše episkop u Arabiji, i postrada za Hrista na krstu. - Parmen umre na oči apostola, i od ovih bi oplakan i pogreben.
Rodom iz Kilikije. Vaspitan od malena u hrišćanskom blagočešću. Ostavivši sve pošao da propoveda Jevanđelje. U Ankiri bude uhvaćen od nekoga neznabožačkog kneza Sakerdona. Kada mu knez grozno pripreti mukama, ako se ne pokloni idolima, odgovori mu sv. Kalinik: „meni je svaka muka za Boga moga tako dobro došla kao gladnome hleb". Posle strašnih istjazanja i poboja, obu ga knez u gvozdene opanke, sa ekserima unutra, i naredi da ga teraju u grad Gangrski, jer niti ga smede više mučiti niti pogubiti u Ankiri, pošto mnogi gledajući junačko trpljenje Božjega čoveka obratiše se u veru Hristovu. Uz put ožedniše vojnici, i ne bi vode. Sv. Kalinik se pomoli Bogu, i izvede vodu iz jednog kamena. Kad stigoše u grad Gangrski baciše mučitelji sv. Kalinika u peć zažarenu. Svetitelj se pomoli Bogu govoreći: „blagodarim ti, Oče nebesni, što si me učinio dostojnim ovoga časa, u koji za ime Tvoje sveto umirem". Po tom uđe u oganj. Kada se oganj ugasi, nađoše telo njegovo mrtvo ali celo i od ognja nepovređeno. Česno postrada i uvenča se vencem večne slave oko 250 god.
Devojka iz Antiohije. Živela u domu neke Savine, senatorke, koju privede veri Hristovoj. Čuvši za nju neki Viril, mučitelj hrišćana, naredi te je dovedoše preda nj. Pošto Serafima osta nepokolebljiva u veri svojoj, naredi mučitelj, da se baci u tamnicu, i posla neke mladiće, da s njom prenoće i da je oskvrne. Serafima se Bogu moljaše u tamnici, kad mladići stigoše pred tamnička vrata. Tu najedanput zablješta pred njima angel Božji s mačem u ruci, i oni padoše kao mrtvi, potpuno nesvesni i raslabljeni. Sutradan mučitelj zamoli Serafimu, te molitvom povrati mladiće k svesti. Pripisujući sve ovo mađijama Viril naredi, te ovu svetu devicu najpre žegoše svećama, a po tom je biše štapovima. No kad nju bijahu, odlomi se jedan komad štapa, odskoči i udari Virila u oči, od čega on oslepi. Najzad mačem odsekoše glavu ovoj Hristovoj sluškinji, i ona predade duh svoj Bogu. Blagočestiva Savina česno pogrebe njeno telo, od koga poče teći iscelenje mnogima. Postrada sv. Serafima u vreme cara Adrijana (117 - 138).
Kćerka pravoslavnog albanskog kneza Arijanita iz elbasanskog kraja, svastika čuvenog kneza Đurđa Skenderbega i žena srpskog despota Stefana Brankovića, Đurđevog sina. Sa svojim mužem delila je svu gorčini njegovog života, kako u Srbiji, tako i u izgnanstvu u Albaniji i Italiji. Svoje sinove Maksima i Jovana vaspitala je u hrišćanskom duhu. Kada joj se muž upokojio, zamonašila se i posvetila molitvi i delima milosrđa, te opravljanju i zidanju crkava i manastira. Narod je naziva „Majka Angelina“. NJene čudotvorne mošti počivaju sa moštima pravednog joj muža Stefana i posvećenih sinova Maksima i Jovana u manastiru Krušedolu. Sveta mati Angelina predala je svoju dušu Gospodu početkom XVI veka.
Rođen u Kapadokiji od blagočestivih roditelja, Vasilija i Evdokije. U vreme cara Teofila (829-842) Evdokim beše mlad oficir u vojsci. No i kao vojnik on ulagaše sav trud, da živi po zapovestima jevanđelskim. Čuvaše čistotu svoju neporočno, i izbegavaše da govorima s kojom ženom osim majke svoje; beše milosrdan prema bednima, brižljiv u čitanju sveštenih knjiga, i još brižljiviji u molitvama Bogu. Izbegavaše sujetne zabave i praznoslovlje. „Usred meteža i sujete svetske beše kao krin usred trnja i kao zlato usred ognja". Zbog njegovih neobičnih dobrodetelji car ga postavi za vojvodu Kapadokijskog. Na tom visokom položaju Evdokim se staraše da bude pravedan pred Bogom, i pravedan prema ljudima. No po Božjem Promislu skonča rano, u 33 godini svojoj. NJegove mošti pokazaše se celebne. Jedan sumašedši čovek dotaknu se groba njegova i ozdravi; tako i jedno uzeto dete ustade i bi zdravo. Posle 18 meseci njegova majka otvori sanduk i nađe telo njegovo kao živo, bez ikakva znaka trulenja. I divan miris dizaše se od tela svetiteljeva. Mošti mu docnije behu prenete u Carigrad, i sahranjene u novoj crkvi Sv. Bogorodice, koju postrojiše roditelji ovoga pravednoga Evdokima.
Iz Kesarije Kapadokijske. Imađaše, sa svojim susedom spor oko imanja. Ovaj ode sudu i objavi da je Julita hrišćanka, što je u to vreme značilo isto što i biti van zakonske zaštite. Sveta Julita radije se otkaza svoga imanja nego svoje vere. No zlobni neznabošci ne ostaviše je na miru ni posle toga, nego je mučiše i najzad u ognju sagoreše, 303 god. I tako ova sledbenica Hristova žrtvova i imanje i telo svoje radi večnog spasenja duše.
Blagoobrazni Josif, bogati čovek, član Sinedriona jevrejskog i potajni sledbenik Hristov (Mat. 27, 57; Jov. 19, 38). On je skinuo telo Hristovo s krsta, zajedno s Nikodimom, i položio ga u svoju grobnicu. Zbog ovoga je bio okovan od Jevreja i bačen u tamnicu. No vaskrsli Gospod javi mu se i uveri ga u Svoje vaskrsenje. Po tom Jevreji ga puste iz tamnice i proteraju iz otadžbine. On pođe po svetu da propoveda Jevanđelje Hristovo, i tu blagovest donese i u Englesku, gde se i upokoji u Gospodu.
Ovaj praznik ustanovljen bi dogovorno od Grka i Rusa, u vreme cara grčkog Manuila i knjaza ruskog Andreja za spomen istovremene pobede i to: Rusa nad Bugarima i Grka nad Saracenima. U obe te vojne nošeni su s vojskama krstovi, iz kojih su zasvetlile luče nebeske. Zato se ustanovi, da se 1 avgusta iznosi krst iz crkve Svete Sofije, najpre u sredinu crkve a po tom i na ulice, radi poklonjenja naroda i radi spomena čudotvorne pomoći krsta u bivšim ratovima. No ovo nije bio običan krst no pravi Časni Krst, koji se čuvao u hramu carskog dvora. 31 jula prenošen je Časni Krst iz carskog dvora u Sv. Sofiju, a odatle posle nošen po ulicama radi osveštanja zemlje i vazduha. Najzad 14 avgusta ponovo je vraćen u hram carske palate.
Sedam Makaveja, Solomonija mater njihova i Eleazar sveštenik
Postradaše svi za čistotu vere Izrailjske od cara Antioha zvanog od jednih Epifanos (prosvetljeni), a od drugih Epimanis (bezumni). Zbog velikih greha u Jerusalimu, a naročito zbog otimanja oko vlasti arhijerejske, i zločina, učinjenih prilikom tog otimanja, popusti Bog veliku bedu na sveti grad. Antioh htede pošto po to da nametne Jevrejima idolopoklonstvo jelinsko na mesto vere u jednoga živoga Boga, i činjaše sve u tome pravcu. Pomagahu tu njegovu misao i neki verolomni arhijereji i druge starešine jerusalimske. Jednom dođe sam car u Jerusalim i naredi, da svi Jevreji jedu svinjsko meso, protivno zakonu Mojsijevu. Jer jedenje svinjskog mesabeše očigledan znak, da se neko odrekao vere Izrailjske. Starac Eleazar, sveštenik i jedan od sedamdeset prevodioca Starog Zaveta na grčki jezik, ne hte jesti svinjskog mesa. Za to bimučen i u ognju spaljen. Vraćajući se u Antiohiju car uze sobom sedam sinova, zvanih Makaveji, i majku njihovu Solomoniju. Sedam braće Makaveja zvahu se: Avim, Antonin, Eleazar, Gurije, Evsevon, Alim i Markel. Na oči majke opaki car mučaše jednog po jednog sina, derući svakome kožu s lica i bacajući ih potom u oganj. Oni svi hrabro pretrpeše muke i smrt, no vere se svoje ne odrekoše. Najzad i majka, kada vide i svog poslednjeg trogodišnjeg sina u ognju, i sama skoči u oganj i izgori, predavši dušu Bogu. Svi česno postradaše za veru u jednog živoga Boga oko 180 god. pre Hrista.
Kada zlobni Jevreji kamenjem ubiše sv. Stefana, ostaviše telo njegovo da ga psi izedu. No drugčije htede Promisao Božja. Telo mučenikovo ležaše na otvorenom mestu pod gradom noć i dva dana, a druge noći dođe Gamalil, učitelj Pavlov i potajni učenik Hristov, uze telo, odnese ga u Kafargamalu na svoje imanje, i tu ga česno pogrebe u jednoj pećini. U istupećinu sahrani Gamalil i svoga prijatelja Nikodima, koji plačući nad grobom Stefanovim umre. Tu sahrani Gamalil i svoga krštenoga sina Aviva. I prema svome zaveštanju i sam Gamalil tu beše sahranjen. Od toga vremena prošli su vekovi, i niko od živih nije znao, gde je sahranjeno telo sv. Stefana. No 415. god., za vreme Jerusalimskog patrijarha Jovana, javi se Gamalil tri puta u snu svešteniku Kafargamalskom, Lukijanu, i potanko mu opriča sve o sahrani svih pomenutih ukazujući tačno mestonjihovih zaboravljenih grobova. Uzbuđen od toga sna Lukijan javi patrijarhu, i s blagoslovom patrijarhovim ode s ljudima i otkopa četiri groba. Gamalil mu beše već u snu rekao, koje je čiji grob. Silni miris blagouhani ispuni svu pećinu od moštiju svetiteljskih. Tada mošti sv. Stefana behu svečano prenete na Sion i tu česno sahranjene, a mošti ostalih iznesene na jedno brdo više pećine, i tu u jednoj crkvi položene. Mnoga iscelenja bolesnika dogodiše se toga dana od moštiju sv. Stefana. Docnije te mošti biše prenete u Carigrad. Tako Gospod uvenča mnogom slavom onoga koji prvi za NJegovo ime krv svoju proli.
Offline
