Isakije se praznuje još jedanput posebno (v. 30. maj). Sveti Dalmat beše najpre oficir pri caru Teodosiju Velikom, i car ga držaše u velikoj časti. No kada se u njemu probudi duh, on prezre sve svetsko, napusti svoj čin, uze svoga jedinca sina Fausta, i s njim ode u predgrađe Carigrada, u obitelj sv. Isakija, gde se obojica postrigoše u inoke. Beše Dalmat sav predan bogougodnom životu, čemu se radovaše starac Isakije. I kada se Isakije približi času smrtnom, on postavi Dalmata za igumana mesto sebe. Docnije se ta obitelj po Dalmatu nazvala Dalmatska. Dalmat se predavaše postu ponekad i do 40 dana. I postom pobedi nevidljivu silu demonsku. Učastvovao na III Vaselj. Saboru, i borio se protiv jeresi Nestorijeve. Ugodivši Bogu predstavio se mirno, u V stoleću. Sin njegov Faust podražavaše oca u svemu, i posle bogougodnog života skonča mirno u toj obitelji Dalmatskoj.
Veliko gonjenje hrišćana beše za vreme cara Dekija. Sam car dođe u Efes, i tu priredi hučno i bučno praznovanje u čast mrtvih idola ali i grozan pokolj hrišćana. Sedam mladića, vojnika, uzdržaše se od skvernog žrtvoprinošenja, i usrdno se moljahu Bogu jedinome da spase rod hrišćanski. Oni behu sinovi najuglednijih starešina Efeskih, i njihova imena behu: Maksimilijan Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Ekzakustodijan i Antonin. Kada i oni behu optuženi kod cara, oni se skloniše na jedno brdo iza Efesa, zv. Ohlon, i tu se skriše u nekoj pećini. Kad to car sazna, naredi, da se pećina zazida. Bog pak po dalekosežnom promislu Svome pusti na mladiće jedan čudnovat i dugotrajan san. Carski dvorjani, Teodor i Rufin, potajni hrišćani, dadoše uzidati i jedan kovčežić od bakra sa olovnim pločama, na kojima behu ispisana imena ovih mladića i njihova mučenička smrt u vreme cara Dekija. Prošlo je od tada preko 200 godina. U vreme cara Teodosija Mlađeg (408 - 450) nasta veliki spor oko vaskrsenja mrtvih. Jer behu neki što posumnjaše u vaskrsenje. I car Teodosije beše u velikoj žalosti zbog toga spora među vernim; i moljaše se Bogu car, da bi Bog nekim načinom objavio istinu ljudima. U to vreme bure u crkvi čobani nekog Adolija, koji posedovaše brdo Ohlon, počeše praviti torove za ovce, i uzimahu kamen po kamen od one pećine. Tada se otroci probudiše odsna, mladi i zdravi kakvi su i zaspali. I to se čudo razglasi na sve strane, te i sam Teodosije dođe sa velikom svitom i s umilenjem razgovaraše s mladićima. Posle nedelju dana oni ponovo zasnuše snom mrtvim, da čekaju opšte vaskrsenje. Car htede da položi tela njihova u zlatne kovčege, ali mu se oni na snu javiše i rekoše mu, da ih ostavi na zemlji kako su bili i polegali.
Bio vojnik pri caru Maksimijanu, pri caru Konstantinu Velikom i pri njegovim sinovima. Prisustvovao mučenju sv. muč. Vasiliska (22 maja), video mnoštvo angela i samog Gospoda Isusa, kako od angela prima dušu ovog svetog mučenika. Vojevao pri caru Konstantinu i video krst, koji se javio Konstantinu. Prosluživši u vojsci punih 60 godina on se u vreme sinova Konstantinovih povuče iz vojne službe i nastani u Antiohiji, svome rodnom gradu. Tu provođaše bogougodni život u postu, molitvi i dobrim delima. U vreme Julijana Odstupnika dva zavađena čoveka na ulici uzeše njega za sudiju. On dosudi pravdu pravome, zbog čega se krivi naljuti, ode caru i optuži Evsignija kao hrišćanina. Car pozva Evsignija na sud, no on izobliči cara strašno za odstupništvo od vere i ukori ga svetlim primerom velikog Konstantina. Ogorčeni Julijan naredi te mu glavu odsekoše. Postrada Evsignije u dubokoj starosti 362 god. i preseli se u carstvo nebesko.
Preobraženje Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista
19 avgust / 06 avgust
Treće godine Svoje propovedi na zemlji Gospod Isus češće govoraše učenicima Svojim o bliskom stradanju Svome, no ujedno i o slavi Svojoj posle stradanja na krstu. Da ne bi predstojeće stradanje NJegovo sasvim raslabilo učenike te da ne bi otpali od NJega, On Premudri, htede im pre stradanja pokazati delimično slavu Svoju božansku. Zato uzevši sobom Petra, Jakova i Jovana iziđe s njima noću na goru Tavor, i tu sepreobrazi pred njima. I zasja se lice njegovo kao sunce a haljine njegove postaše svijetle kao snijeg. I pojaviše se pokraj NJega Mojseji Ilija, veliki starozavetni proroci. I videše učenici i udiviše se. I reče Petar: Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri sjenice (kolibe): Tebi jednu, a Mojsiju jednu, a jednu Iliji. No dok još Petar govoraše, udaljiše se Mojsej i Ilija, i sjajan oblak okruži Gospoda i učenike, i dođe glas iz oblaka: ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji; njega poslušajte. Čuvši ovaj glas učenici padoše ničice na zemlju kao mrtvi i ostaše tako ležeći u strahu dokle im Gospod ne priđe i ne reče im: ustanite i ne bojte se (Mat. 17). Zašto Gospod uze samo trojicu učenika na Tavor a ne sve? Jer Juda ne beše dostojan da vidi božansku slavu Učitelja, koga će on izdati, a njega samog Gospod ne hte ostaviti pod gorom, da ne bi time izdajnik pravdao svoje izdajstvo. Zašto se preobrazi na gori a ne u dolini. Da bi nas naučio dvema vrlinama: trudoljublju i bogomisliju. Jer penjanje na visinu zahteva trud, a visina predstavlja visinu misli naših, t.j. bogomislije. Zašto se preobrazi noću? Jer je noć podesnija za molitvu i bogomislije nego dan, i jer noć zakriva tamom svu zemaljsku krasotu a otkriva krasotu zvezdanog neba. Zašto se pojaviše Mojsej i Ilija? Da se razbije zabluda jevrejska, kao da je Hristos neki od proroka, Ilija, Jeremija ili neki drugi - zato se On javlja kao Car nad prorocima, i zato se Mojsej i Ilija javljaju kao sluge NJegove. Dotle je Gospod mnogo puta pokazao učenicima božansku moć Svoju, a na Tavoru im je pokazao božansku prirodu Svoju. To viđenje Božanstva NJegovog i slišanje nebeskog svedočanstva o NJemu kao Sinu Božjem trebalo je da posluži učenicima u dane stradanja Gospodnjeg na ukrepljenje nepokolebljive vere u NJega i NJegovu krajnju pobedu.
Rođen u Persiji kao neznabožac, u vreme cara Konstantina. Kao mladić upozna se sa verom Hristovom, ostavi neznaboštvo i krsti se. Toliko zavoli veru istinitu, da napusti sve svetsko, i zamonaši se u jednom manastiru kod grada Nisivije. Požive u bratstvu neko vreme, pa se udalji na bezmolvije ka nekome arhimandritu Nurvelu, za koga se veli, da 60 godina nije jeo ništa vareno. Starac Nurvel ga zađakoni, pa kada ga htede prinuditi i u čin sveštenika, Dometije odbeže u neku pustinjsku goru, i nastani se u jednoj pešteri. Dostiže toliko savršenstvo kroz post, molitvu, bdenje i bogomislije, da isceljivaše bolesnike. Kada dođe u te predele Julijan Odstupnik, ču za Dometija, pa posla ljude, koji ga zazidaše u pećini živa sa dva njegova učenika. Tako skonča ovaj Božji svetitelj 363 god. i preseli se u carstvo Božje.
Prevelikim podvigom dostiže veliko savršenstvo. Kada sebe dobro utvrdi i prosveti u samoći, tada osnova postepeno nekoliko manastira, i bi izvrstan duhovni vođ i nastavnik mnogih monaha. Rufin koji ga poseti ovako ga opisuje: „u svojoj odeći on je ličio na angela Božjeg, devedesetoletni starac s dugom bradom kao sneg belom, veoma prijatne spoljašnosti. Pogled njegov svetlio se nečim nadčovečanskim." Više puta video angele Božje. Naročito se trudio, da nikad ne izrekne neistinu.. Imao je velika iskušenja od demona, no trezveno i hrabro sve je savladao. Pričešćivao se posvednevno. Jednom ga opomenu učenik, da je došao Vaskrs, i da treba praznovati. Čuvši to on izađe napolje, diže ruke knebu, i tri dana provede u molitvi bez odmora. Pa objasni učeniku: „to i jeste praznovanje Vaskrsa za monaha, da um svoj uzvisi i s Bogom sjedini". Upokoji se u dubokoj starosti oko 390 god.
Episkopstvovaše u Kiziku za vreme opakog cara Lava Jermenina, ikonoborca. Kako se ne hte pokoriti dekretima carskim o izbacivanju ikona iz crkve, to i on bi, s drugim pravoslavnim episkopima, poslat u izgnanstvo. U izgnanstvu prožive 5 godina trpeći mnoge muke i mnoga poniženja Hrista radi. Skonča 820 god. i preseli se među građane nebeske.
Rodom iz Vitlejema, od plemena Judina. Učio se kod sv. Simeona Bogoprimca u Jerusalimu. Kada Gospod izađe na propoved o carstvu Božjem, tada se i Matija pridruži onima, koji ljubljahu Gospoda, jer Ga i sam on svim srcem ljubljaše, s nasladom reči NJegove slušaše i dela NJegova gledaše. U početku beše Matija pribrojan u Sedamdeset manjih učenika Hristovih, no po Vaskresenju Gospoda, pošto mesto Jude izdajnika bi upražnjeno, apostoli kockom izabraše ovoga Matiju na mesto Judino za jednoga od Dvanaest velikih apostola (Dela Ap. 1, 23). Primivši Duha Svetoga o Pedesetnici Matija pođe na propoved Jevanđelja, i propovedaše najpre u Judeji, po tom u Etiopiji, gde velike muke pretrpe Hrista radi. Drži se, da je propovedao i po Makedoniji, gde ga htedoše oslepiti, no on posta nevidljiv za svoje mučitelje, i tako izbeže opasnost. Budući u tamnici Gospod mu se javi, i ukrepi ga, i oslobodi. Najzad se ponovo vrati na posao u Judeju. Tu bude optužen i na sud izveden pred prvosveštenika Anana, pred kojim on neustrašivo svedočaše o Hristu. Anan, onaj isti Anan koji pre toga ubi apostola Jakova, osudi i Matiju na smrt. Tadaizvedoše sv. Matiju i ubiše kamenjem, a po tom sekirom odsekoše mu glavu (ovo beše rimski način ubijanja osuđenih, a licemeri Jevreji primeniše taj način nad mrtvim čovekom, da bi pokazali Rimljanima, kao da je ubijeni bio i protivnik rimski). Tako skonča ovaj veliki apostol Hristov i useli se u radost večnu Gospoda svoga.
Sv. muč. Lavrentije arhiđakon, i Sikst papa, i drugi s njima
23 avgust / 10 avgust
Kada pogibe papa Stefan (v. 2. avg.), na njegovo mesto bi postavljen Sikst sveti, koji beše rodom Atinjanin, isprva filozof a potom hrišćanin. U to vreme episkopi rimski ginuli su jedan za drugim tako, da postati episkopom u Rimu značilo je što i biti izveden na smrt. Car Dekije beše rešen, da uništi hrišćanstvo i papa Sikst ubrzo bi izveden na sud sa dva svoja đakona, Felikisimom i Agapitom. Kada ih povedoše u tamnicu, reče Lavrentije papi: „kuda ideš, oče, bez sina? kuda, arhijereju, bez arhiđakona tvoga?" Papa ga uteši prorekavši mu, da će i on još veće muke za Hrista podneti i uskoro za njim poći. I zaista, čim posekoše Siksta i ona dva njegova đakona, Lavrentije bi uhvaćen. Prethodno on beše priveo u red svesvoje i crkvene stvari. Kao rizničar i ekonom crkveni on prenese sve crkvene dragocenosti u dom neke udove, Kiriakije. Tomprilikom on isceli Kiriakiju od teške glavobolje dodirom ruku, a slepcu Kriskentionu povrati vid. Bačen u tamnicu Lavrentije i tamo isceli od slepila nekog dugogodišnjeg sužnja Lukilija, i krsti ga po tom. Videći to krsti se i tamničar Ipolit, koji posle postrada za Hrista (v. 13 avg.). Kako se Lavrentije ne hte odreći Hrista, nego šta više savetovaše cara Dekija, da se on odrekne lažnih bogova, to bi bijen kamenjem po licu, i pocelom telu skorpionom, t.j. sindžirom sa oštrim zupcima. Neki vojnik Roman, prisutan mučenju, poverova u Hrista, i bi odmah posečen. Najzad metnuše Lavrentija naga na gvozdenu lesu, i podložiše oganj. Pekući se na ognju sv. Lavrentije zahvaljivaše Bogu i rugaše se caru zbog neznaboštva. Kada predade svoju čistu i junačku dušu Bogu, telo njegovo uze noću Ipolit i odnesenajpre u dom Kiriakije, a posle u jednu pećinu, gde ga česno sahrani. Postrada sv. Lavrentije sa ostalima 258 god.
Đakon u Katani Sicilijskoj. Car Dioklecijan posla u Siciliju nekoga vojvodu Pentagura, da uništi hrišćane, ako ih tamo nađe. Pentagur ne nađe nijednog hrišćanina, jer ono malo što ih beše krijahu se od goniteljai ne objavljivahu sebe. Tada neko optuži Evpla svetoga, kako ide s nekom knjigom kod tajnih hrišćana, i čita im tu knjigu. Ta knjiga beše sveto Jevanđelje. Pošto ga izvedoše na sud za malo vreme, obesiše mu onu knjigu o vrat i odvedoše u tamnicu. Posle 7 dana tamnovanja i gladovanja bi predat na mučenje. Kada ga bijahu gvozdenim motkama Evpl rugajući se reče sudiji mučitelju: „bezumniče, zar ne vidiš da su ove muke za mene kao paučina zbog Božje pomoći? Ako možeš pronađi druge, ljuće, jer su ove kao igračka." Najzad izvedoše mučenika Hristova na gubilište. Tada sv. Evpl otvori sveto Jevanđelje i čitaše iz njega narodu dugo. Mnogi se obratiše u veru Hristovu, a sv. Evpl bi posečen 304 god. i preseli se u carstvo nebesko. Čudotvorne mu mošti leže u jednom selu blizu Neapolja zvanom Vico della Batonia.
Car Dioklecijan poseti jednom grad Nikomidiju sa zlim umišljajem, da tu potpuno istrebi hrišćane. Pa kada poče bezdušno istjazavati i mučiti hrišćane, pojavi se pred njim sv. Anikita, jedan od gradonačelnika, i derznoveno ispovedi pred carem svoju veru u Hrista Gospoda, Boga vaploćenog u telu radi našeg spasenja. Uz to još Anikita izobliči idole kao gluvo i nemo kamenje, kojima klanjati se nedostojno je razumna čoveka. Razjaren car naredi, te mu jezik odsekoše. No Anikita silom Božjom i dalje govoraše. Tad pustiše lava na njega, no lav se umiljavaše oko njega. U tom času Herkulov hram pade. Fotije, srodnik Anikitin, videći čudesa i trpljenja Anikitina, poljubi Anikitu, objavi sebe za hrišćanina i doviknu caru: „o idolopokloniče, postidi se, bogovi su tvoji ništavila!" Car naredi, da ga odmah mačem poseku. No dželat dignuvši ruku na Fotija svetog sam sebe udari mačem i umre. Posle dugih muka baciše ih obojicu u tamnicu, gde tamnovahu tri godine. Tada ih izvedoše, zažariše ogromnu peć i baciše ih u oganj. Mnogi drugi hrišćani, ljudi, žene i deca svojevoljno uđoše s njima u oganj. I iz ognja ču se molitva hrišćana, kojom blagodarahu Bogu za smrt mučeničku. Postradaše svi oko 305 god. Sv. Anikita i Fotije prizivaju se u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvećenju.
Beše Ipolit vojenačalnik i nadzornik tamnica u Rimu; rođen i vaspitan kao neznabožac. Kada sv. Lavrentije arhiđakon bi bačen u tamnicu, Ipolitu beše naređeno od cara, da naročito bdi nad ovim sužnjem. Ipolit svojim očima vide, kako Lavrentije povrati vid slepome Lukiliju, i kako isceli mnoge druge bolesnike, pa poverova u Hrista. Kada ga Lavrentije krsti, Ipolit imaše viđenje nebesno, i reče:„videh nevine duše u velikoj radosti" (t.j. na nebesima). Tada uze on Lavrentija u svoj dom, te mu on krsti svu čeljad, kojih beše, sa starom dadiljom Konkordijom, 19 na broju. Kada Lavrentije bi ubijen za Hrista, Ipolit noću uze telo mučenikovo, zavi u plaštanicu i česno sahrani. No to nekako dođe do ušiju cara Dekija, i treći dan po smrti Lavrentijevoj Ipolit bi uhvaćeni izveden pred cara, pa pošto se ne hte odreći vere istinite, bi bijen kamenjem po ustima. Po tom car naredi da ga razdenu naga i šibaju. Nag pred carem reče Ipolit caru: „nisi me razdenuo nego si počeo da me odevaš!" Tada ga protegoše po zemlji i šibaše nemilosrdno, a Ipolit samo vikaše: „hrišćanin sam!" Čuvši car da su i Ipolitovi domaći svi hrišćani naredi da se svi dovedu. Stara Konkordija reče: „mi više želimo s našim gospodarem česno umreti u veri Hristovoj nego li beščesno s vama nečestivim živeti." Ona prva bi ubijena, a za njom i ostalih 18, sve na oči Ipolitove. Najzad Ipolita vezaše za divljeg konja i vukoše tamo i ovamo dokle mučenik dušu svoju ne predade Bogu.
Rođen u selu Korocka u Novgorodskoj guberniji 1724 god. u prostom seljačkom domu. U 34 godini svojoj primio čin monaški i ubrzo zbog svojih podviga i velike duhovne mudrosti dobijao sve veću i veću službu, dok najzad ne bi hirotonisan za episkopa Voronežskog. Episkopstvovao je nepunih 5 godina, pa se zbog slabog zdravlja povukao i nastanio u man. Zadonskom. Upokojio se mirno 1783 god. u Zadonsku, gde njegove čudotvorne mošti i sada počivaju. Veliki podvižnik ruske crkve retki pastir, molitvenik i sačinitelj prekrasnih duhovnih dela. Po svojoj mudrosti, svetosti i podvigu može se sravniti sa velikim Ocima Crkve pravoslavne drevnih vremena. Zbog mnogih posvedočenih čudesa nad njegovim moštima proglašen za svetitelja najpre od naroda, a po tom i od zvanične crkve 1861 godine.
Iz plemena Judina, a iz sela Morisi, zbog čega se nazivao Morisićanin. Savremenik proroka Isaije, Amosa i Osije, i careva Judejskih Joatama, Ahaza i Jezekije. Izobličavao je poroke naroda svoga, izobličavao i lažne proroke, koji prorokovahu za vino i za silovito piće. Predskazao je propast Samarije. Predskazao je i propast Jerusalima, koja će doći za to što poglavari njegovi uzimaju mito, sveštenici uče za platu, a proroci njegovi gataju za novce. Zato će se zbog vas Sion preorati kao njiva, i Jerusalim će postati gomila. No od svih njegovih proročanstava najvažnije je proročanstvo o Mesiji, naročito o mestu rođenja NJegova. On je Vitlejem imenovao mestom rođenja Mesije, kojemu su ishodi od početka, od vječnih vremena. Ne zna se tačno, da li je i ovaj prorok bio ubijen od Jevreja ili je umro mirnom smrću (v. Jerem. 26, 18 - 19). No zna se, da je bio sahranjen u svome selu, i da su mu mošti pronađene, zajedno sa moštima proroka Avakuma, u vreme cara Teodosija Velikog prema nekom tajanstvenom otkrovenju, koje je imao Elevteropoljski episkop Zevin.
Monah Misirski iz IV stoleća. Izrane mladosti posvetio se monaškim podvizima u pustinji tako da je životom svojim i moćnim čudesima izazivao divljenje i monaha i svetovnjaka, i ako je begao od slave ljudske, nije se mogao sakriti. Imao velike borbe sa prelestima đavolskim, naročito za vreme dugotrajnog posta. Đavo mu je predstavljao čas med čas krasne jabuke, ali se on nije dao obmanuti. Prozirao je u srca ljudska i pogađao svačiju strast i svačiju pomisao ne zbog toga da bi pokazao svojetajanstveno znanje nego da bi ljude ispravio.
Gospod koji je na Sinaju zapovedio petom zapovešću: poštuj oca svoga i mater svoju, pokazao je primerom Svojim, kako treba poštovati roditeljku svoju. Viseći na krstu u mukama On se seti Matere Svoje i pokazujući na apostola Jovana reče joj: ženo, eto ti sina! Potom reče Jovanu: eto ti matere! I tako zbrinuvši Svoju Majku On izdahnu. Jovan imaše dom na Sionu u Jerusalimu, u koji se nastani i Bogorodica i osta da živi do kraja svojih dana na zemlji. Svojim molitvama, blagim savetima, krotošću i trpeljivošću ona mnogo pomagaše apostolima Sina svoga. U glavnome sve vreme do smrti provela je ona u Jerusalimu obilazeći čestoona mesta, koja su je podsećala na velike događaje i na velika dela Sina svoga. Naročito je često pohodila Golgotu, Vitlejem i goru Jeleonsku. Od njenih dužih putovanja pominje se njena poseta sv. Ignjatiju Bogonoscu u Antiohiji, poseta sv. Lazaru četvorodnevnom, episkopu Kiparskom, poseta Sv. Gori koju je ona blagoslovila, i bavljenje u Efesu sa sv. Jovanom za vreme velikog gonjenja hrišćana u Jerusalimu. U svojoj starosti ona se često molila Gospodu i Bogu svome na Jeleonskoj gori, na mestu Vaznesenja NJegova, da je što pre uzme iz ovoga sveta. Jednom prilikom javi joj se arhangel Gavril, i objavi joj, da će kroz tri dana biti upokojena. I dade joj angel Božji jednu granu palmovu, koja će se nositi pri njenom sprovodu. S velikom radošću ona se vrati doma poželevši u srcu, da još jedanput u ovom životu vidi sve apostole Hristove. Gospod joj ispuni ovu želju, i svi apostoli, nošeni angelima i oblacima, najedanput se sabrašeu dom Jovanov na Sionu. Sa velikom radošću vide ona svete apostole, ohrabri ih, posavetova i uteši; po tom mirno predadeduh svoj Bogu bez ikakve muke i bolesti telesne. Apostoli uzeše kovčeg s telom njenim, od koga izlazaše aromatni miris, i u pratnji mnoštva hrišćana preneše u vrt Getsimanski u grobnicu sv. Joakima i Ane. Od zlobnih Jevreja zaklanjaše ih oblak po promislu Božjem. Neki sveštenik jevrejski, Atonije, dohvati rukama kovčeg u nameri da ga preturi, ali u tom času angel Božji odseče mu obe ruke. Tada on zavapi apostolima zapomoć, i bi isceljen pošto izjavi svoju veru u Gospoda Isusa Hrista. Apostol Toma beše izostao, opet po Božjem Promislu, da bise tako opet otkrila jedna nova i preslavna tajna o Svetoj Bogorodici. Trećeg dana stiže i on, i poželi da celiva telo Svete Prečiste. No kada apostoli otvoriše grob, nađoše samo plaštanicu, a tela ne beše u grobu. Toga večera ona se javi apostolima, - mnoštvom angela okružena, i reče im: „radujte se, ja ću biti s vama navek." Ne zna se tačno, koliko stara beše Bogorodica u vreme uspenija svoga, ali preovlađuje mišljenje, da je bila prešla 60 godina svoga zemnog veka.
U ono vreme kada Gospod naš propovedaše Jevanđelje i isceljivaše svaku bolest i svaki nedug na ljudima, beše u gradu Edesi, na obali Eufrata reke, knez neki Avgar, sav prokažen gubom.On ču za Hrista, Iscelitelja od svake muke i bolesti, pa posla nekog živopisca Ananiju u Palestinu s pismom Hristu, u kome Avgar moljaše Gospoda da dođe u Edesu i da ga isceli od gube. U slučaju da Gospod ne mogadne doći, naredi knez Ananiji da živopiše lik NJegov i donese, verujući da će mu taj lik povratiti zdravlje. Gospod odgovori, da ne može doći, jer se približavaše vreme NJegovog stradanja - uze ubrus, ubrisa Svoje lice, i na ubrusu upisa se savršeno prečisti lik NJegov. Taj ubrus predade Gospod Ananiji s porukom, da će se knez od njega isceliti, ali ne sasvim, zbog čega će On njemu docnije poslati poslanika, koji će zbrisati i ostatak bolesti njegove. Primivši ubrus knez Avgar ga celiva, i guba spade sa svega njegova tela, no ostade malo od nje na licu njegovom. Docnije apostol Tadej propovedajući Jevanđelje dođe Avgaru, isceli ga potajno i krsti ga. Tada knez polupa idole, koji stajahu pred kapijom grada, i nad kapijom stavi onaj ubrus s likom Hristovim, nalepljen na drvo, uokviren u zlatan ram i okićen biserom. Još napisa knez ispod ikone na kapiji: „Hriste Bože, niko se ne će postideti, ko se u Tebe nada". Docnije, jedan od praunuka Avgarovih obnovi idolopoklonstvo. I episkop toga grada dođe noću i zazida onu ikonu nad kapijom. Vekovi su od tada prošli. U vreme cara Justinijana napade Persijski car Hozroj na Edesu, i grad beše u velikoj teskobi. Desi se tada da episkop Edeski Evlavije imade viđenje Presvete Bogorodice, koja mu objavi tajnu o zazidanoj i zaboravljenoj ikoni. Ikona bi pronađena, i silom njenom vojska Persijska pobeđena.
Rodom Srbin. Podvizavao se u manastiru Hilandaru. Ovaj manastir u to vreme imao je više svojih metoha po srpskim zemljama, među njima i jedan na području današnjeg Zrenjanina. U taj metoh je, po nekom manastirskom poslušanju, bratstvo Hilandara poslalo jeromonaha Rafaila. Tu Sveti Rafailo nastavi da živi strogi podvižnički život, i to ne samo u vršenju naloženog mu manastirskog poslušanja, nego i u svim bogougodnim podvizima monaškog života, osobito u podvigu molitve i posta. Živeo je u maloj kolibi napravljenoj od obične trske, u kojoj se mirno prestavio Gospodu. NJegove mošti projaviše se čudotvornim, zbog čega mnogi narod dolazi na njegov grob. Sveti Rafailo Banatski je živeo u XVI i XVII veku.
Beše sveštenikom u nekom mestu u Ahaji, od bogata i ugledna roda, po naravi blag i krotak, bogoljubiv i čovekoljubiv. U vreme cara Dekija, a na sam dan Roždestva Hristova, jurnuše neznabošci u crkvu, izvukoše Mirona sa službe i staviše na muke. Pri mučenju u ognju angel mu se javi i potkrepi ga. Po tom stadoše mu seći kožu na kajiše, od glave do nogu. Mučenik dohvati jedan takav kajiš svoje kože, i njime udari mučitelja - sudiju u lice. Sudija Antipatr kao van sebe uze mač i ubi sebe. Najzad odvedoše Mirona u grad Kizik, i tamo ga mačem pogubiše 250 god.
Izobražavajući likove svetiteljske na drvetu, on je izobražavao i dobrodetelji njihove u duši svojoj. Isceli čoveka od gube, vide angela Božjeg, i u starosti skonča mirnou Gospodu, 1114 god.
Građanin grada Trikasina, sadašnjeg Trua u Galiji. Nasledio beše veliko imanje od roditelja, i kao pravi hrišćanin činjaše od toga milostinju bednima posvednevno, a sam življaše podvižnički, uzimajući hranu samo jednom dnevno, i to po zalasku sunca. Zbog svetosti života Gospod mu dade moć iscelenja, te kao čudotvorni iscelitelj bi svuda poznat. Car Avrelijan došavši u Galiju naredi, da mu dovedu Patrokla. Patrokle sveti javi pred carem veru svoju u Hrista, i ne utaji ništa „Ako želiš, care, nešto od mojih blaga, daću ti, jer te vidim uboga", reče sv. Patrokle caru. Na to njemu car: „kako ti nazivaš ubogim mene, cara, koji imam bezbrojna blaga?" Reče Patrokle sveti: „imaš samo zemaljska, prolazna blaga, ali si ubog, jer ni samoga sebe nemaš, niti vere Hristove u srcu." Bi osuđen na smrt i predat vojnicima, da ga vode u neko blato kraj reke i tu poseku, a telo mu ostave u blatu. No svetac se moljaše Bogu, da mu ne ostane telo u tome blatu i po božijoj sili on najedanput posta nevidljiv za vojnike i prenet na drugu stranu reke. Posle dugog traženja vojnici ga nađu i poseku na jednom suvom mestu. Dva prosjaka, kojima je Patrokle često davao milostinju, naiđu tim putem, poznadu telo svoga dobrotvora, i česno ga sahrane.
Offline
