Beše oficir - tribun - u rimskoj vojsci u vreme cara Maksimijana. Po rođenju iz Sirije, i sa službom u Siriji. Kada Persijanci ugroziše vojskom rimskoj carevini, to Andreji bi poverena vojska u borbi protiv neprijatelja. Tom prilikom Andrej bi proizveden za vojvodu - stratilata. Potajni hrišćanin, ma da još nekršten, Andrej se pouzda u Boga živoga, i od mnoštva vojnika odabra samo najbolje i pođe u boj. Pred bitku on reče vojnicima svojim, da ako budu svi prizvali u pomoć jedinog istinitog Boga, Hrista Gospoda, neprijatelji će se njihovi kao prah rasprštati ispred njih. I zaista svi vojnici, oduševljeni i Andrejom i njegovom verom, prizvaše u pomoć Hrista i učiniše juriš. Persijska vojska bi satrvena potpuno. Kada se pobedonosni Andrej vrati u Antiohiju, neki zavidljivci ga optužiše kao hrišćanina, i carski namesnik pozva ga na sud. Andrej otvoreno izjavi svoju nepokolebljivu veru u Hrista. Posle ljutih muka namesnik baci Andreja u tamnicu i pisa caru u Rim. Znajući ugled Andrejev u narodu i u vojsci car naredi namesniku da pusti Andreja u slobodu, no da vreba drugu priliku i drugi razlog (a ne veru) te da ga ubije. Kroz Božje otkrovenje Andrej saznade za tu naredbu carevu, pa uzevši sobom svoje verne vojnike, 2593 na broju, ode s njima u Tars Kilikijski, i tu se svi krstiše od Petra episkopa. Gonjen i tu od carskih vlasti, Andrej se s družinom svojom povuče daleko u planinu jermensku Tavros. Tu u jednom klancu, kada oni behu na molitvi, stiže ih vojska rimska i sve do jednoga poseče. Niko se od njih nije hteo ni braniti, no svi behu željni mučeničke smrti za Hrista. Na tom mestu, gde se izli potokom krv mučenička, izbi ključ lekovite vode, koja isceljivaše od svake bolesti. Petar episkop dođe potajno sa svojim ljudima, i česno sahrani tela mučenika na tom istom mestu. Postradaše svi česno, i uvenčani vencima besmrtne slave preseliše se u carstvo Hrista Boga našega.
Petnaesti i poslednji sudija Izrailjski. Živeo na 1100 godina pre Hrista. Rođen od plemena Levijina, od roditelja Elkana i Ane, u mestu Ramatu, ili Arimateji gde se docnije rodio i blagoobrazni Josif. Nerotkinja Ana isplakala je Samuila od Boga i posvetila ga Bogu, kada mu se navrši 3 godine. Živeći u Silomu, kod kovčega zaveta, Samuil imaše u 12 godini istinito otkrovenje od Boga o kazni, koja predstojaše domu prvosveštenika Ilije zbog nevaljalstva sinova njegovih Ofnia i Finesa. To otkrovenje se uskoro i zbi: Filistejci potukoše Izrailjce, ubiše oba sina Ilijina, i zapleniše kovčeg zaveta. Kada vesnik saopšti ovu nesreću Iliji, ovaj pade mrtav na zemlju i izdahnu u 98 godini starosti. A to se isto desi i sa snahom njegovom, ženom Finesovom. Od tada pa za 20 godina behu Izrailjci robovi Filistejcima. Posle toga roka posla Bog Samuila narodu da propoveda pokajanje, ako želi da se spase od neprijatelja svojih. I narod se pokaja, i odbaci tuđe idole, kojima služaše, i priznade Samuila kao proroka, sveštenika i sudiju. Tada Samuil pođe s vojskom na Filistejce i s pomoću Božjom smete ih i pobi, i oslobodi zemlju i narod. Po tom suđaše Samuil mirno narodu svome do starosti. Videći ga ostarela narod mu reče, da im postavi cara na mesto sebe. Uzalud Samuil odvraćaše narod od toga govoreći mu, da je Bog jedini car njihov, - narod osta pri svom traženju. I ako ovo traženje beše nemilo Bogu, Bog naredi Samuilu, da im pomaže za cara Saula, sina Kisova iz plemena Venijaminova. Saul carovaše kratko vreme, i Bog ga odbaci zbog drskosti i neposlušnosti, pa naredi Samuilu, te pomaza Davida Jesejeva za cara mesto Saula. Pred smrt svoju Samuil sabra sav narod, i oprosti se s njim. A kada umre plakaše za njim sav Izrailj, i sahraniše ga česno u domu njegovu u Rami.
Svešt. muč. Filip. ep Iraklijski, sa sveštenikom Severom i đakonom Herm
Prema svemu izgleda da subili Sloveni. Služili Bogu u Trakiji, i tamo prvo predani mukama za Hrista. Kada neznabošci jurnuše da zapale crkvu hrišćansku, hrabri Filip reče starešini njihovom: „misliš li ti, da je Bog zatvoren u stene? On živi u srcima". Hram bude razoren, sve knjige spaljene, a sveštenici ovi odvedeni u Jedrene, gde posle tamnovanja i muka budu bačeni polusažeženi u reku Maricu. Još 38 hrišćana skončaše s njima mučenički. Misli se da su postradali u vreme Dioklecijanovo.
Jedan od Sedamdesetorice, a ne onaj Tadej, koji beše jedan od Dvanaestorice apostola. Sv. Tadej prvo vide i ču Jovana Krstitelja, i primi krštenje od njega, a po tom vide Gospoda Isusa i sledovaše NJemu. Gospod ga uvrsti u Sedamdeset manjih apostola, koje posla po dva i dva pred licem Svojim (Lk. 10, 1). Posle slavnog Svog vaskrsenja i vaznesenja Gospod posla Tadeja u Edesu, rodno mesto Tadejevo, a prema Svome obećanju knezu Avgaru, koje ovome Gospod dade onda kada mu posla ubrus sa likom Svojim. Celivanjem toga ubrusa Avgar bi isceljen od gube, no ne sasvim. Malo gube beše mu ostalo još na licu. Kada se sv. Tadej javi Avgaru, ovaj ga primi sa velikom radošću. Apostol Hristov pouči ga veri istinitoj i potom krsti. Kada kršteni Avgar izlazaše iz vode spade i ostatak gube s njega, i bi zdrav potpunce. Proslavivši Boga knez Avgar hoćaše da i njegov narod pozna Boga istinoga i da Ga proslavi. I sazva knez sve građane Edese pred apostola svetog Tadeja, da čuju propoved o Hristu. Čuvši reči apostolske i videvši čudesno isceljenog kneza svoga ljudi odbaciše idole i nečisto življenje, primiše veru Hristovu, i krstiše se. I tako se grad Edesa prosveti verom Hristovom. Knez Avgar iznese mnogo zlata i ponudi apostolu, no Tadej mu reče: „kad svoje ostavismo, kako tuđe da primamo?" I propovedaše sv. Tadej Jevanđelje po Siriji i Finikiji. Upokoji se u Gospodu u gradu Viritu Finikijskom.
Sv. muč. Vassa, i deca njena: Teognije, Agapije i Pist
Vassa beše žena nekog idolskog žreca, no uz to potajna hrišćanka. Svoje sinove vaspita u duhu hrišćanskom. Sam muž omrze je zbog vere i predade je sudiji na mučenje zajedno sa sinovima. Posle muka ljutih sinovi njeni biše mačem posečeni (misli se u Edesi, u Makedoniji). Vassa beše sva radosna što vide svoje sinove kako česno svršiše svoj mučenički podvig za Hrista, i sama još sa većom voljom pođe od muke na muku. Kada je baciše u more, angeli se javiše i odvedoše je do jednog ostrva u Mramornom moru, gde bi mačem posečena, u vreme Maksimijana. Tako sveta Vassa dvostruko se udostoji carstva Hristova, i kao mučenica i kao majka mučenika.
Sv. Agatonik beše građanin Nikomidijski i hrišćanin po veri. Sa velikim usrđem odvraćaše on Jeline od idolopoklonstva i poučavaše ih veri istinitoj. Po naređenju cara Maksimijana namesnik carski ljuto gonjaše hrišćane. Pri tom gonjenju uhvati sv. Zotika u nekom mestu Karpinu, raspe na krst njegove učenike, a Zotika dovede u Nikomidiju, gde uhvati i veza još i sv. Agatonika, Prinkipsa, Teoprepija (Bogoljepa), Akindina, Severijana, Zenona i druge mnoge. Sve vezane čvrsto povede ih u Vizantiju, no uz put pomreše od rana i iznemoglosti sv. Zotik, Teoprepije i Akindin. Blizu Halkidona ubiše sv. Severijana, a Agatonik sa ostalima bi preveden u Trakiju, u mesto Silimvriju, gde posle mučenja pred samim carem biše mačem posečeni i pređoše u život večni i u radost Gospoda svoga.
U vreme strašnih gonjenja na hrišćane u Španiji beše neka devica Evlalija, rođena od hrišćanskih roditelja, u mestu zvanom Varkinon. Sva predana Hristu kao Ženiku svome, sva udubljena u Sveto Pismo, ona se vežbaše istrajno u dragovoljnim podvizima tela i duha. Kada mučitelj Dakijan nemilosno ubijaše hrišćane po Španiji, pa dođe i u Varkinon, Evlalija se iskrade noću od svojih roditelja, izađe pred mučitelja, i pred mnogim narodom izobliči ga za ubijanje nevinih ljudi, ružeći uz to mrtve idole i ispovedajući javno veru svoju u Hrista Gospoda živoga. Razjareni Dakijan naredi, da je obnaže i tuku štapovima. No devica sveta izjavi, da ne oseća bolove u mukama za Hrista svoga. Tada je mučitelj krstoobrazno priveza za drvo i naredi, da joj telo svećama pale. Upita je mučitelj gde je njen Hristos da je sad spase? A Evlalija odgovori: „ovde je sa mnom, ali ti ne možeš da Ga vidiš zbog nečistote tvoje". U velikim mukama predade Evlalija duh svoj Bogu. I kada izdahnu videše ljudi goluba bela gde izlazi izusta njenih. U tom pade iznenadno sneg i pokri nago telo mučenice kao belom haljinom. Trećeg dana dođe sv. Feliks i žalobno plakaše pred visećim telom Evlalije. I na mrtvom licu svetiteljke pojavi se osmejak. Roditelji njeni dođoše i zajedno sa ostalim hrišćanima česno sahraniše telo svete device. Postrada za Gospoda svoga i pređe u večnu radost početkom IV stoleća.
U mladosti bio učenik sv. Polikarpa, učenika apostolskog, koji ga posla u Galiju na propoved. Posle mučeničke smrti sv. Potina bi Irinej postavljen za episkopa. U svojim mnogobrojnim spisima Irinej je čas izlagao veru pravoslavnu čas je opet branio od jeretika. Postradao za Hrista u vreme cara Severa 202 god. sa mnogim hiljadama hrišćana (19.000).
Ovaj sveti muž beše sluga u sv. Dimitrija, vojvode Solunskog. Kada sv. Dimitrije bi posečen od cara Maksimijana, Lup umoči u krv mučenikovu skut svoje haljine i prsten svoj. Tom haljinom i prstenom činjaše Lup mnoga čudesa u Solunu isceljujući ljude od svake muke i neduga. To saznade car Maksimijan, koji se tada još bavljaše u Solunu, pa zapovedi, da se Lup muči i ubije. No vojnici koji potrgoše oružje na Lupa, okretoše isto jedan protiv drugog i ljuto se izranjaviše. Kako Lup još ne beše kršten, ma da beše hrišćanin, to se on moljaše Bogu, da Bog nekako ustroji njegovo krštenje pre smrti. Utom se iznenadno proli voda iz oblaka na svetog mučenika, i tako on primi krštenje sviše. Posle velikih muka bi posečen i preseli se u carstvo nebesko.
Jedan od manjih apostola, rodom iz Sevastopolja. Učenik i podražatelj apostola Jovana Bogoslova i Pavla. I ako nije ubrojan u 70 apostola, ipak se naziva apostolom zbog toga što je bio učenik velikih apostola, i što je u službi jevanđelskoj pokazao pravu apostolsku revnost. Posvećen za episkopa - misionera sv. Evtihije putovao je mnogo, imajući angela za saputnika. U tamnici primao je hleb nebeski od angela. Kada mu je telo bilo strugano zumbom železnom, tekla je iz njega krv sa neobično blagouhanim mirom. Bacan u oganj i pred zverove, i najzad posečen mačem u Sevastopolju.
Srodnica sv. Marije Golinduhe. Persijanka, iz grada Hirhaselevkosa, ćerka velikog žreca ognjepokloničkog. Vaspitana u neznaboštvu devica Sira saznade o Hristu od nekih ubogih žena hrišćanki, i njeno mlado srce raspali se ljubavlju prema Gospodu. Pri nekoj svojoj bolesti, a dok još ne beše krštena, potraži ona praha iz crkve od sveštenika hrišćanskog, no sveštenik je kao nekrštenu odbi. Tada ona sa velikom verom dotače se odežde sveštenikove i ozdravi. To čudesno iscelenje još je više utvrdi u veri Hristovoj. No njen bezdušni otac predade je ljutim istjazanjima, pri kojima ona primaše ohrabrenja i utehe od nebeskih viđenja. Nasilno udavljena konopom i utopljena u vodu 558 god. u vreme persijskog cara Hozroja I, a u svojoj 18 godini života. I tako ova sveta devica skonča slavno svoj zemaljski put i preseli se u nebeska angelska naselja.
Ovoga dana praznuje se prenos moštiju sv. Vartolomeja, dok je glavni praznik njegov 11. juna. Kada ovaj veliki apostol bi raspet na krst u Albanopolju Jermenskom, hrišćani skidoše telo njegovo i česno sahraniše u olovni kovčeg. Pa kako se na grobu apostola događahu mnogobrojna čudesa, naročito iscelenja bolnih, zbog čega se uvećavaše broj hrišćana, to neznabošci uzeše kovčeg s moštima Vartolomejevim i baciše u more. U isto vreme baciše još četiri kovčega s moštima četiri mučenika: Papijana, Lukijana, Grigorija i Akakija. No po Božjem Promislu kovčezi ne potonuše, nego vodom nošeni doplivaše, i to: Akakijev u grad Askalus, Grigorijev u Kalabriju, Lukijanov u Mesinu, Papijanov na drugu stranu u Siciliju, a Vartolomejev na Liparska ostrva. Nekim tajanstvenim otkrovenjem uznade episkop Liparski, Agaton, o približenju Liparu moštiju sv. apostola Vartolomeja. Agaton sa klirom i narodom izađe na obalu i dočeka kovčeg sa velikom radošću. Tom prilikom desiše se mnoga iscelenja bolnih od moštiju sv. apostola. Mošti su te bile položene u crkvi sv. Vartolomeja, i tu su ležale do vremena Teofila ikonoborca (oko 839 god.), pa kako tada muslimani zagroziše Liparima, to mošti apostolske behu prenete u grad Benevent. Tako Gospod proslavi Svoga apostola čudesima i za života i posle smrti.
Jedan od Sedamdesetorice. Rođen na Kritu i vaspitan na filosofiji i poeziji grčkoj. Povodom jednoga sna on uze da čita proroka Isaiju, i posumnja u svumudrost jelinsku. Čuvši za Hrista Gospoda on ode u Jerusalim sa još nekim Krićanima, i lično ču reči Spasiteljeve i vide moćna dela NJegova. Srce njegovo mladićsko sve se prilepi Hristu. Docnije bi kršten od apostola Pavla, kome kao sin ocu posluži u delu jevanđelskom. Pavle toliko ljubljaše Tita, da ga nazivaše čas sinom (Tit. 1, 4) čas bratom (II Kor. 12, 18). Putovaše Tit mnogo sa velikim apostolom naroda, i bi od ovoga postavljen za episkopa Kritskog. Pri stradanju Pavlovom u Rimu bio prisutan i Tit, i česno sahranio telo učitelja i oca svoga duhovnoga. Po tom se vratio na Krit, gde je s velikim uspehom krštavao neznabošce i upravljao mudro crkvom Božjom do duboke starosti. Upokojio se u 94 godini svoga života.
Muž i žena, oboje od plemenita i bogata roda iz Nikomidije. Adrijan beše načelnik pretora i neznabožac, a Natalija potajna hrišćanka. Oboje mladi, i življahu u braku svega 13 meseci do mučeništva. Kada opaki car Maksimijan poseti Nikomidiju, naredi da se hrišćani hvataju i na muke stavljaju. Blizu grada u jednoj pećini behu skriveni 23 hrišćanina. Neko ih dostavi vlasti, i biše ljuto šibani volujskim žilama i štapovima, pa onda bačeni u tamnicu. Po tom ih izvedoše iz tamnice i dovedoše pretoru, da im imena popiše. Adrijan posmatraše ove ljude, izmučeneno trpeljive, mirne i krotke, pa ih zakle, da mu kažu, šta oni očekuju od svoga Boga za tolike muke pretrpljene? Oni mu govorahu o blaženstvu pravednih u carstvu Božjem. Čuvši to i opet posmotrivši te ljude Adrijan se najedanput okrete pisaru i reče mu: „zapiši i moje ime sa ovima svetima, i ja sam hrišćanin!" Kada za to ču car, upita Adrijana: „da nisi s uma sišao?" Na što Adrijan reče: „nisam s uma sišao nego sam k umu prišao." Čuvši za ovo Natalija veoma se obradova, i kada Adrijan sa ostalim seđaše okovan u tamnici, ona dođe i služaše im svima; a kada muža njenog šibahu i mučahu raznim mukama, ona ga hrabraše da istraje do kraja. Posle dugih muka i tamnovanja naredi car, da se odnese u tamnicu nakovanj, i da im se čekićem prebiju i noge i ruke. To bi i izvršeno, i Adrijan sa 23 česna muža izdahnu u preteškim mukama. Mošti njihove prenese Natalija u Carigrad, i tamo ih česno sahrani. Posle nekoliko dana javijoj se sv. Adrijan sav u svetlosti i krasoti i pozva je da i ona pođe Bogu, i ona mirno predade duh svoj Bogu.
Rodom Misirac i veliki podvižnik Misirski. Kao dečak posećivao znamenite duhovnike, i od njih sabirao opitno znanje kao pčela med sa cveća. Jednom umoli Pimen starca Pavla da ga odvede sv. Pajsiju. Videvši ga Pajsije reče Pavlu: „ovo će dete spasti mnoge, s njim je ruka Božja". Vremenom Pimen se zamonaši, i privuče k monaštvu još dvojicu braće svoje. Jednom dođe majka da vidi sinove svoje, no Pimen je ne pusti unutra nego je kroz vrata upita: „da li više želiš da nas vidiš ovde ili onamo u večnosti?" Majka se udalji s radošću govoreći: „kad ću vas sigurno videti tamo, to ne želim da vas ovde vidim" U manastiru ove trojice braće, kojim je upravljao najstariji brat, avva Anubije, ovakav je bio tipik: noću su 4 časa provodili u rukodelju, 4 časa u spavanju i 4 časa u psalmopojanju. Danju su od jutra do podne provodili naizmenično u radu i molitvi: od podne do večernje u čitanju, a poslepodne gotovili su sebi večeru, jedini obrok u 24 sata, i to obično od nekih zelja. O njihovom životu sam Pimen govori: „mi smo jeli to što nam se predlagalo; niko nikad nije rekao: daj meni nešto drugo; ili: ja to neću: Na taj način mi smo proveli sav život u bezmolviju i miru". Podvizavao se u V veku, i upokojio se mirno u dubokoj starosti.
Etiopljanin rodom, i po zanimanju najpre razbojnik i vođa razbojničke družine, a po tom pokajnik i veliki podvižnik. Kao rob nekoga gospodara Mojsej pobegne i uvrsti se u razbojnike. Zbog njegove velike telesne snage i bezobzirnosti razbojnici ga izberu za svoga starešinu. Odjednom naiđe na njega griža savesti i pokajanje za nedela koja beše počinio; ostavi družinu, stupi u neki manastir i preda se potpunoj poslušnosti svome duhovniku k redu manastirskom. Mnogo se koristio poukama sv. Makarija, Arsenija i Isidora. Docnije se povukao na bezmolvije u jednu keliju, gde se sav predao: trudu telesnom, molitvi, bdenju i Bogomisliju. Mučen demonom bluda on se ispovedi duhovniku Isidoru, i od njega dobi savet, da posti što više i ne jede do sita. No kad i to ne pomože, on po savetu starca, poče noću bditi i moliti se stojeći; potom uobičaji, da po svu noć donosi vodu starcima sa udaljenog bunara. Posle šestogodišnjeg strašnog truda, najzad ga sv. Isidor čudotvorno isceli od bludnih pomisli, maštanja i snova, navođenih na nj od demona. U starosti bi rukopoložen za sveštenika. Osnova svoj manastir i imaše 75 učenika, i požive u ovom životu 75 godina. Provide svoju smrt, i jednoga dana reče svojim učenicima da beže, jer će udariti varvari na manastir. Kada učenici i njega zvahu da beži, on reče, da on treba da pogine od nasilja, jer je i sam nekad nasilja činio po reči: koji se noža maše, od noža će poginuti (Mat. 26, 52). Pa osta sa 6 sabrata; i varvari dođoše i isekoše ih. Jedan od bratije skriven u blizini gledaše i vide 7 svetlih venaca kako se spustiše na sedmoricu mučenika.
Poreklom Srbin. Podvizavao se najpre u Pskovskom man. sv. Bogorodice, i bio iguman u tom manastiru. No slavljahu ga, a on begaše od slave čovečje, i udalji se na obalu jezera Kripec, gde osnova novu obitelj u ime sv. Jovana Bogoslova. Ipak i tu se ne može skriti od slave i znamenitosti. Posetio ga i knez Jaroslav Pskovski sa ženom. Sava ne dade ženi da uđe u manastir, nego je blagoslovi i pomoli se Bogu za nju van manastira, i isceli je od neke bolesti. Upokoji se ovaj Božji svetitelj 1495 god. Mošti njegove biše i ostaše čudotvorne. Od njegovih prejemnika u Kripecu pominje se iguman Dositej.
Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja (STROGI POST)
11 septembar / 29 avgust
Irod Antipa, sin staroga Iroda, ubice mladenaca Vitlejemskih u vreme rođenja Gospoda Isusa, beše gospodar Galileje u vreme propovedi Jovana Krstitelja. Beše taj Irod ženjen ćerkom nekoga arabskog kneza Arete. No Irod, zli izdanak od zloga korena, otera svoju zakonitu ženu i nezakonito uze sebi za sožitelnicu Irodijadu, ženu svoga brata Filipa, koji beše još u životu. Protiv ovog bezakonja usta Jovan Krstitelj i silno izobliči Iroda. Irod ga baci u tamnicu. Za vreme jednoga pira u svom dvoru u Sevastiji Galilejskoj igraše pred gostima Salomija, ćerka Irodijadina i Filipova. I pijani Irod, zanesen tom igrom, obeća igračici dati što god bude od njega iskala, ma to bilo i polovina carstva. Nagovorena od svoje majke Salomija zaiska glavu Jovana Krstitelja. Irod naredi te Jovana posekoše u tamnici i doneše glavu njegovu na tanjiru. Učenici Jovanovi noću uzeše telosvoga učitelja i česno sahraniše, a Irodijada izbode iglom jezik Jovanov, pa glavu zakopa na neko nečisto mesto. Šta je dalje bilo s glavom Jovanovom može se čitati pod 24 februarom. Ali ubrzo postiže Božja kazna ovu grupu zlotvora. Knez Areta, da opere čast svoje ćerke, udari s vojskom na Iroda i potuče ga do noge. Poraženi Irod bi osuđen od kesara rimskog Kaligule na progonstvo najpre u Galiju a po tom u Španiju. Kao izgnanci Irod i Irodijada živeše u bedi i poniženju, dok se zemlja ne otvori i ne proguta ih. A Salomija pogibe zlom smrću na reci Sikorisu (Suli). Smrt sv. Jovana dogodila se pred Pashu, a praznovanje 29 avgusta ustanovljeno je zbog toga što je toga dana osvećena crkva, koju podigoše na grobu njegovom u Sevastiji car Konstantin i carica Jelena. U tu crkvu položene su i mošti učenika Jovanovih: Jeliseja i Avdije.
Od malena okrenut Bogu. Knez Novgorodski postao je 1236. godine. Iako slabiji vojskom, uz pomoć Boga, pobedio je Šveđane na reci Nevi 1240. godine. Godine 1250. postao je veliki knez Vladimirski. U tatarskoj Zlatnoj Hordi nije hteo da se pokloni idolima. Zbog njegove mudrosti, hrabrosti, telesne snage i lepote, uvažavao ga je i tatarski kan. Osetivši da mu se primakao kraj, zamonašio se sa imenom Aleksije, pričestio i – ispustio dušu. Bilo je to 1263. godine, kada je imao 43 godine. Pri sahrani, kao živ, otvorio je ruku i uzeo oproštajnu gramatu od mitropolita. Po naređenju cara Petra Velikog, 1724. godine, mošti su mu prenete iz Vladimira u Petrograd, u Aleksandro-Nevsku lavru, gde su i sada.
Sv. Aleksandar, Jovan i Pavle patrijarsi Carigradski
Aleksandar učestvovao na I Vas. Saboru i Nikeji mesto prestarelog patrijarha Mitrofana; po tom nasledio Mitrofana. Kad se hteše neki filosofi prepirati s njim o veri, on reče jednom od njih: „u ime Gospoda moga Isusa Hrista zapovedam ti da umukneš!" I oneme filosof toga časa. Molitvom svojom i Ariju prekratio život. Skončao u 98 god. života, 340 god. Sv. Jovan Postnik upravljao crkvom u vreme zloga cara Anastasija, jeretika akefalita. Upokojio se 595 god. Sv. Pavle IV upravljao crkvom 5 godina i 8 meseci, i odrekao se prestola primivši tajno shimnu, da bi pokajao svoj greh što je najpre pristajao uz ikonoborce. Bio je prethodnik velikog Tarasija, i upokojio se u vreme Irine i Konstantina 784 god.
Po uspeniju svome Sv. Bogorodica dade svoj pojas Apostolu Tomi. Taj pojas docnije je prenet u Carigrad i čuvan u zapečaćenom kovčegu u Bogorodičinoj crkvi Vlaherni, zadužbini carice Pulherije. I nikad se nije otvarao ovaj kovčeg sve do vremena cara Lava Mudroga (886 - 912). Supruga Lavova, carica Zoa, duševno oboli, i prema nekom tajanstvenom viđenju poželi ona, da se na nju metne pojas sv. Bogorodice. Car umoli patrijarha, te se kovčeg otvori, pojas iznese i stavi na bolesnu caricu. Carica odmah ozdravi. U spomen toga čuda ustanovi se ovaj praznik. Jedan deo toga pojasa nahodi se u Gruziji u Zugdidu. Na ime: ćerka cara Romana isceli se pomoću toga pojasa, pa docnije, kada je otac udade za cara Abuhaza Gruzijskog, ona ponese jedan deo toga pojasa sobom. Po zapovesti ruskog cara Aleksandra I sagrađena je naročita crkva u Mingreliji u Zugdidu, gde se čuva taj deo čudotvorne odeće sv. Bogomatere.
Rodom Sirjanin, od seljačkih roditelja. U 18. godini odbegao od roditelja i zamonašio se. Predavao sebe najtežim podvizima, ponekad posteći po 40 dana. Po tom se predade naročitom podvigu, dotle nepoznatom, naime: da danonoćno stoji na stubu u neprestanoj molitvi. NJegov stub najpre bi visok 6 lakata, posle mu podigoše jedan od 12, pa od 22, pa od 36, i najzad od 40 lakata visine. NJegova majka Marta dva puta dolažaše da ga vidi, no on je ne hte primiti, nego joj sa stuba reče: „ne uznemiravaj me sad, majko moja, ako se udostojimo videćemo se u onom svetu." Pretrpe sv. Simeon bezbrojne napasti od demona, no on ih sve pobedi molitvom Bogu. I sotvori svetitelj čudesa velika i mnogobrojna isceljujući rečju i molitvom mnoge bolesnike. Oko njegovog stuba sticaše se narod sa svih strana, bogati i ubogi, carevi i robovi. I on svima pomagaše nekome povraćajući zdravlje telesno, nekome pružajući utehu i pouku a nekoga izobličavajući zbog jeretičkog verovanja. Caricu Evdokiju tako odvrati od jeresi Evtihijeve i povrati Pravoslavlju. Podvizavaše se u vreme cara Teodosija Mlađeg, Markijana i Lava Velikog. Ovaj prvi stolpnik u hrišćanstvu i veliki čudotvorac Simeon sveti požive 103 godine i upokoji se u Gospodu 1. sep. 459. god. NJegove mošti prenesene u Antiohiju u crkvu njegovog imena.
Prvi Vaseljenski Sabor opredelio je, da se godina crkvena počinje 1. septembra. Mesec septembar je bio kod Jevreja početkom nove građanske godine (Ish.. 23, 16), mesec zbiranja plodova i prinošenja žrtvi blagodarnosti Bogu. U vreme ovoga praznovanja Gospod Isus ušao je u sinagogu u Nazaretu, otvorio knjigu proroka Isaije i pročitao reči: Duh je Gospodnji na meni; za to me pomaza da javim jevanđelje ništim; posla me da iscelim skrušene srcem; da propovedam zarobljenim otpuštenje i slepim prozrenje; da oglasim godinu milosti Gospodnje i dan osvete (Isa. 61, 1– 2). Još je ovaj mesec septembar znamenit u istoriji hrišćanstva, što u njemu car Konstantin Veliki održava pobedu nad Maksencijem, neprijateljem vere Hristove, a toj pobedi sledovaše sloboda hrišćanske veroispovesti u celoj rimskoj carevini. Dugo vremena je i građanska godina u hrišćanskom svetu računata kao i crkvena od 1. septembra; pa se je ona prenela na 1. januar a najpre u zapadnoj Evropi, a po tom i u Rusiji u vreme Petra Velikog.
Vođa naroda Jevrejskog posle smrti Mojsejeve. Jedini on i Halev ušli su u Zemlju Obećanu od nekoliko stotina hiljada Jevreja, koji izađoše iz Misira. (Čitaj o njegovoj vernosti Bogu, njegovim delima i čudesima u Knjizi Isusa Navina.) Požive 110 godina i skonča oko 1440. god. pre Hristova Rođenja.
Rodom iz Paflagonije, od hrišćanskih znamenitih roditelja, Teodota i Rufine. Roditelji njegovi behu bačeni u tamnicu za Hristovo ime. U tamnici najpre mu umre otac; a majka mu, pošto rodi njega, i sama skonča. Tako dakle osta novorođeni mladenac u tamnici između mrtvih tela svojih roditelja. No Bog Promislitelj posla angela Svoga nekoj plemenitoj udovi Amiji, kojoj se angel na snu javi i reče, da ide u tamnicu i uzme dete k sebi. Ama izmoli od gradonačelnika dozvolu, da sahrani umrle, a dete uze u svoju kuću. Tek kad mu se navrši 5 godina poče dete govoriti, i prva mu reč beše: mama! zbog čega i dobi ime Mamant. U školi Mamant pokaza neobičnu bistrinu; a pošto beše kod kuće vaspitan u hrišćanskom duhu, to on ne tajaše veru svoju nego je ispovedaše pred svojim vrsnicima ismevajući idole. U vreme cara Avrelijana bi žestoko gonjenje hrišćana. Neznabošci ne šteđahu ni decu hrišćansku. Mamantu beše 15 godina, kada bi izveden pred cara. Reče mu car, da bar samo ustima se odreče Hrista, na što mu Mamant odgovori: „ni srcem ni ustima ne ću se odreći Boga i Cara moga Isusa Hrista." Car naredi te ga tukoše, svećama pališe, i najzad vrgoše u more. No angel Božji spase ga, i odvede na goru visoku, blizu Kesarije. Tu je on živeo u samoći i molitvi. Od njegove svetosti divlji zverovi su se pitomili. Najzad i tu bude pronađen od gonitelja i ponovo na muke stavljen. Pobedivši i silu ognja i divljih zverova Mamant sveti bi proboden trozubcem od nekoga žreca idolskoga. I tako predade dušu svoju svetu Bogu, kome je veran ostao u svima mukama. Od njegovih moštiju dogodiše se mnoga iscelenja bolnih.
Sv. Jovan Postnik patrijarh Carigradski
Prvo beše zlatar, pa po Božjem Promislu a zbog svoje velike dobrodetelji posvećen za sveštenika. Kao mladić jednom hođaše sv. Jovan sa nekim starim monahom, Jevsevijem, iz Palestine. Najedanput dođe glas Jevseviju od nekoga nevidljivoga: „avva, ne hodi s desne strane velikog Jovana!" To glas Božji nagoveštavaše veliku službu, na koju Jovan uskoro imaše biti pozvan. Posle blaženog Evtihija Jovan bi izabran za patrijarha Carigradskog. Nikako se ne hte primiti, no bi zastrašen od nekog nebesnog viđenja, te se primi. Do smrti svoje beše veliki isposnik, molitvenik i čudotvorac. Upokojio se 595. god. Po smrti nađeno kod njega kao jedina mu svojina: jedna drvena kašika, jedna lanena košulja i jedna stara odeća. Znameniti su mu spisi o pokajanju i o ispovedanju.
Offline
