Rođen u Nikomidiji i od detinjstva vaspitan kao pravi hrišćanin. „Telo njegovo beše umrtvljeno, duh smiren, zavist iskorenjena, gnev ukroćen, lenost prognana; ... imaše ljubav k svima, mir sa svima; blagorazumnost posred sviju, revnost prema slavi Božjoj, javnu svima". Nije čudo što čovek s takvim vrlinama bi postavljen za episkopa. Antim sveti episkopstvovaše u Nikomidiji u vreme ljutog gonjenja hrišćana pod opakim carevima Dioklecijanom i Maksimijanom. Naročito u Nikomidiji prolivaše se krv hrišćanska potocima. Jedne godine o Roždestvu Hristovom bi sažeženo u jednom hramu 20.000 mučenika (v. 28. decem.) To se desi u vreme Antimova arhijerejstva. No gonjenje se s tim ne okonča, nego se produži, i mnogi hrišćani behu bačeni u tamnicu i čuvani tu za muke i smrt. Sv. Antim se udalji u jedno selo, Omanu, ne da bi utekao od smrti nego da bi otuda mogao hrabriti pastvu svoju u podvigu mučeništva, da niko od straha ne otpadne. Jedno njegovo pismo hrišćanima u tamnici bi uhvaćeno i predato caru Maksimijanu. Car posla 20 vojnika da nađu i dovedu Antima. Sedi i prozorljivi starac izađe u susret vojnicima, uvede ih u dom i ugosti, pa tek onda reče, da je on Antim, koga oni traže. Udivljeni vojnici dobrotom Antimovom predlagahu mu da se skrije, a oni će reći caru, da ga nisu mogli naći. Ali Antim odgovori, da on ne sme dozvoliti, da se lažju prestupa zapovest Božja i njegov život spasava, nego pođe sa vojnicima. Uz put svi vojnici poverovaše Hrista i biše kršteni od Antima. Izveden pred cara Antim bi dugo i ljuto mučen, i najzad sekirom posečen. Proslavi Gospoda i upokoji se u Gospodu početkom IV stoleća.
Devetogodišnja devojčica. Postrada u Nikomidiji ne dugo posle smrti sv. Antima. Celo joj telo mučitelji pokriše ranama, no ona osta verna Hristu. Bog je očuva u ognju i pred zverovima nepovređenu, što videvši mučitelj njen, Aleksandar, pokaja se i primi veru Hristovu. Vasilisa izađe u polje, pade na kolena, da se Bogu moli i blagodari za pretrpljene muke, i u tom predade duh svoj Bogu, oko 309. god.
Rodom od Prizrena, i služio najpre kao sekretar pri kralju Dušanu. Arhiepiskopom postao 1339. god, a 1346. god. uzdignut u zvanje patrijarha. Revnosan arhipastir i uređivač crkve srpske, zakonovъ cerkovnыhъ velikoe utverždenіe. Upokojio se 3. sept. 1349. god. Mošti mu u Peći.
Ovaj „veliki i divni čovek, ako ga je moguće nazvati čovekom," kako se sv. Zlatoust o njemu izražava, beše arhijerej u Antiohiji u vreme skvernoga cara Numerijana. Ovaj Numerijan zaključi mir sa nekim varvarskim carem, koji beše mnogo blagorodniji i miroljubiviji od Numerijana. U znak svoje iskrene želje za trajnim mirom varvarski car dade svoga maloga sinčića, da bude na dvoru Numerijanovu, i da se tamo vaspita. Numerijan jednoga dana svojom rukom zakla to nevino dete i prinese ga na žrtvu idolima. Još vruć od zločina i nevine krvi ovaj zločinac pod krunom pođe u hrišćanski hram, da vidi šta se tamo radi. Vavila sveti beše s narodom na molitvi, pa ču da dolazi car sa svitom svojom i hoće da uđe u crkvu. Vavila prekide bogosluženje, izađe pred crkvu i reče caru, da on kao idolopoklonik ne može ući u sveti hram, gde se proslavlja jedini istiniti Bog. Besedeći o Vavili Zlatoust je rekao: „koga bi se drugog u svetu ubojao onaj koji se s takvom vlašću odnosio prema caru?... On je time naučio careve da ne rasprostiru svoju vlast dalje nego što im je od Boga data mera; pokazao je i sveštenim licima kako treba da se koriste svojom vlašću". Postiđen car vrati se, no smisli osvetu. Sutradan dozva car Vavilu i poče ga koreti i nuditi, da prinese žrtvu idolima, što svetitelj naravno odbi nepokolebljivo. Tada ga car okova u verige i baci u tamnicu. Isto tako istjazavaše car i tri deteta, Urvana od 12, Prilidijana od 9, i Epolinija od 7 godina. Ovoj deci beše Vavila duhovni otac i učitelj, i ona se ne odvajahu od njega iz ljubavi prema njemu. Behu to sinovi neke čestite hrišćanke Hristodule, koja i sama za Hrista stradaše. Car najpre naredi, te svakom detetu udariše onoliko batina koliko kome godina beše, a po tom ih baci u tamnicu, i najzad poseče mačem svu trojicu. Vavila okovan prisustvovaše posečenju dece i hrabraše ih, a po tom i sam položi svoju česnu glavu pod mač. Sahranjen beše od hrišćana u verigama, kako je i zaveštao pred smrt u jednu grobnicu sa tri ona divna otroka. NJihove svete duše odleteše u nebeska naselja, a njihove čudotvorne mošti ostaše vernima na korist kao svagdašnje svedočanstvo njihovog junaštva u veri. Postradali oko 250. god.
Sv. prorok Mojsej Bogovidac
Veliki vođa i zakonodavac naroda Izrailjskog. Rođen u Egiptu oko 1550. god. pre Hrista. 40 godina živeo je u Egiptu na dvoru Faraonovom; 40 godina živeo je kao pastir u sozercanju Boga i sveta; a 40 godina poslednjih vodio je narod kroz pustinju u Zemlju Obećanu, koju je video ali u nju nije ušao, jer u jednome zgreši Bogu (IV Mojs. 20, 12). Upokojio se u 120. godini života svoga. Kao čudotvorac bio praobraz Hrista, po rečima sv. Vasilija Velikog. Javio se iz onoga sveta na gori Tavoru pri preobraženju Gospoda. A po svedodžbi sv. Jovana Lestvičnika javljao se i monasima u manastiru Sinajskom.
Otac sv. Jovana Preteče. Sin Varahijin, od roda Avije, iz plemena Aronova. Beše načalnik sveštenika iz roda Avijeva, koje držaše osmu čredu služenja u hramu Jerusalimskom. Žena mu beše Jelisaveta kći Sovije, sestre sv. Ane, matere sv. Bogorodice. U vreme cara Iroda, detoubice, služaše Zaharija jednoga dana, prema svojoj čredi, u hramu Jerusalimskom. I javi mu se u oltaru angel Božji, od koga se Zaharija ustraši. A angel mu reče: ne boj se, Zaharija (Lk. 1). I objavi angel Zahariji, da će mu žena Jelisaveta roditi sina, prema molitvama njihovim. A behu oboje stari, i Zaharija i Jelisaveta. Kada Zaharija posumnja u reči nebesnog vesnika, reče mu angel: Ja sam Gavril što stojim pred Bogom. I onemi Zaharija od toga časa, i ne progovori sve dok mu se sin ne rodi, i dokle on ne napisa na daščici: Jovan mu je ime. Tada mu se otvoriše usta i on veličaše Boga. Docnije kada se rodi Gospod Isus i kada Irod poče ubijati decu Vitlejemsku, posla Irod ljude da nađu i sina Zaharijina i ubiju. Jer ču Irod o svemu što se dogodi sa Zaharijom i kako se rodi Jovan. Videći vojnike Jelisaveta uze Jovana u ruke – beše mu tada godina i po – i pobeže s njim od kuće, i begaše po kamenitim i pustim mestima. A kada vide vojnike, gde je gone, ona povika gori: „goro Božja, primi mater s detetom!" I otvori se stena i sakri u sebi majku i dete. Irod razjaren što Jovan ne bi posečen naredi te posekoše Zahariju pred oltarom. Krv Zaharijina prosu se po mermeru i stvrdnu se kao kamen, i osta tako kao svedočanstvo zločina Irodova. A tamo gde se sakri Jelisaveta sa Jovanom otvori se pećina, i voda proteče i palma rodna izraste Božjom silom. 40 dana po smrti Zaharijinoj upokoji se i blažena Jelisaveta. I osta mladenac Jovan u pustinji, hranjen angelom i čuvan Božjim Promislom do onoga dana kada trebaše da se javi na Jordanu.
U Frigiji beše jedno mesto zvano Honi (pogruženje) nedaleko od Jerapolja; i u tom mestu izvor vode čudotvorne. Kada apostol sv. Jovan Bogoslov sa Filipom propovedaše Jevanđelje u Jerapolju, on pogleda na ono mesto i proreče, da će se na tom mestu otvoriti izvor čudotvorne vode, od koje će mnogi dobiti isceljenje, i da će to mesto posetiti veliki Arhistratig Božji Mihail. Uskoro za tim ispuni se ovo proročanstvo, otvori se izvor vode, koji se proču na sve strane zbog svoje čudesne sile. Neki neznabožac u Laodikiji imaše kćer nemu, i zbog toga beše u velikoj žalosti. No u snu mu se javi Arhangel Mihail, i uputi ga da vodi kćer svoju na taj izvor, pa će ozdraviti. Otac odmah posluša, odvede kćer svoju i zateče na vodi toj mnogo naroda, koji dođe da traži spasenja sebi od raznih muka. To behu sve hrišćani. Tada taj čovek upita, kako treba iskati iscelenje, a hrišćani mu rekoše: „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha treba moliti Arhangela Mihaila". Čovek se onaj tako i pomoli, i kćer svoju napoji onom vodom, i devojka poče govoriti. Tada se onaj neznabožac krsti zajedno sa ćerkom i celim domom svojim, i sagradi kod izvora onoga crkvu u ime Arhangela Mihaila. Docnije se na tom mestu nastani jedan dečak, po imenu Arhip, i podvizavaše se tu tvrdim podvigom posta i molitve. Neznabošci mu činjahu mnoge pakosti, jer im ne beše po volji, što od hrišćanske svetinje tolika sila ishođaše i narod mnogi k sebi privlačaše. Pa u zlobi svojoj navratiše obližnju reku, da potopi i crkvu i izvor. No po molitvi Arhipovoj javi se sv. Arhangel i otvori u steni kraj crkve jednu rasulinu, u koju se pogruzi navraćena reka. Tako se spase ono mesto, i nazva se Honi – pogruženje – jer se reka pogruzi u otvorenu provaliju. Sv. Arhip podvizavaše se tu do 70. godine svoje i upokoji se mirno u Gospodu.
Kada car Trojan ratovaše na Istoku, naredi jednom da se prebroje hrišćani u vojsci njegovoj. I nađe se, da beše u carevoj vojsci 11000 hrišćana.. Tada naredi car, da se svi otpuste iz vojske i pošalju u Jermeniju. Sv. Romil beše načalnik doma carevog. On izađe pred cara i ukori ga zbog tog postupka objavljujući i sebe kao hrišćanina. Car naredi, te Romilu odsekoše glavu. A od onih izgnanih vojnika 10000 njih biše na krst raspeti, a ostali umoreni drugim mukama.
Vojvoda u rimskoj vojsci. Postradao za Hrista u vreme Dioklecijana. Suđeni i mučeni od načalnika Miletinskog u Jermeniji. Sa njim postradaše i njegovi prijatelji: Zinon i Makarije, i još 1104 vojnika, koje Evdoksije beše obratio u hrišćanstvo. Po smrti javio se svojoj ženi. I žena njegova, Vasilisa, održa veru Hristovu do smrti, i upokoji se mirno.
Rodom iz Likaonije sv. Sozont beše pastir ovaca i držaše se u svemu zakona Božjega, i poučavaše vrsnike i drugove svoje veri blagočestivoj. Prema nekom viđenju on saznade, da mu valja mučenički postradati za Hrista. U to vreme beše veliko gonjenje hrišćana u obližnjem gradu Pompeopolju od strane nekoga Maksimijana igemona Kilikijskog. A u gradu beše idol neki zlatni, kome se neznabošci klanjahu. Sozont ostavi svoje ovce, ode u grad, uđe u hram neznabožački, pa odlomi ruku od zlatnoga idola, razdrobi je i razdade siromasima. Nasta velika uzbuna u gradu zbog toga, i neznabošci počeše tražiti krivca. Da ne bi neko drugi postradao zbog njegovog dela Sozont se uputi igemonu i objavi sebe kao hrišćanina i učinioca onoga dela. Mučitelji ga najpre tukoše, a po tom obesiše o drvo i strugaše gvozdenim četkama, a kada već beše na izdisaju staviše ga na oganj, gde Sozont sveti predade svoju svetu dušu Bogu. Postradao oko 304. god. Mošti njegove čudodejstvovahu, i nad njima beše podignut hram vo imja sv. Sozonta.
Sveta Deva Marija rodi se od starih roditelja svojih, Joakima i Ane. Otac joj beše iz plemena Davidova, a mater od roda Aronova. I tako ona beše po ocu od roda carska, a po majci od roda arhijerejska, i time već predobražavaše Onoga, koji će se iz nje roditi, kao Cara i Prvosveštenika. NJeni roditelji behu već ostareli, a nemahu dece. I zato behu postidni pred ljudima i skrušeni pred Bogom. I u skrušenosti svojoj moljahu se Bogu s plačem, da obraduje starost njihovu darovanjem jednoga čeda, kao što je nekad obradovao starca Avrama i staricu Saru darovavši im sina Isaka. I Bog svemogući i svevideći obradova ih radošću, koja je prevazilazila daleko sva njihova očekivanja i sve najlepše snove. Jer im darova ne samo ćerku no i Bogomajku; ozari ih ne samo radošću vremenom nego i večnom. Dade im Bog samo jednu ćerku, koja im docnije rodi samo jednog unuka, – ali kakvu ćerku i kakvog unuka! Blagodatna Marija, blagoslovena među ženama, hram Duha Svetoga. oltar Boga Živoga, trapeza hleba nebesnoga, kivot svetinje Božje, drvo najslađega ploda, slava roda ljudskog, pohvala roda ženskog, istočnik devstva i čistote – to beše Bogom darovana ćerka Joakima i Ane. Rođena u Nazaretu, a posle 3 godine odvedena u hram Jerusalimski, odakle se vratila opet u Nazaret, da uskoro čuje blagovest sv. arhangela Gavrila o rođenju Sina Božjeg, Spasitelja sveta, iz njenoga prečistoga i devičanskoga tela.
Sv. Joakim beše sin Varpafira, iz kolena Judina, i potomak cara Davida. Ana beše ćerka sveštenika Matana, iz kolena Levijeva, kao i prvosveštenik Aron. Taj Matan imaše 3 kćeri: Mariju, Soviju i Anu. Marija se udade u Vitlejem, i rodi Salomiju; Sovija se udade takođe u Vitlejem, i rodi Jelisavetu, majku sv. Jovana Preteče; a Ana se udade u Nazaret za Joakima, i u starim danima svojim rodi presvetu Bogorodicu Mariju. 50 godina življahu u braku Joakim i Ana, i behu besplodni. Življahu bogougodno i tiho, i od svih prihoda svojih jednu trećinu samo upotrebljavahu na sebe, drugu razdavahu siromasima a treću žrtvovahu hramu. A behu imućni dobro. Jednom kada pod starost odoše u Jerusalim da prinesu žrtvu Bogu, ukori ih prvosveštenik Isahar govoreći Joakimu: „nisi dostojan, da se iz tvojih ruku primi dar, jer si bezdetan". Tako i drugi, koji imahu dece, gurahu Joakima pozadi sebe kao nedostojna. To veoma ožalosti ove dve stare duše, te s velikom tugom vratiše se domu svome. Tada oboje pripadoše na molitvu Bogu, da i na njima učini čudo kao nekad na Avramu i Sari, i podari im jedno čedo za utehu u starosti. Bog im posla angela svoga, koji im objavi rođenje „kćeri preblagoslovene, kojom će se blagosloviti svi narodi na zemlji, i kroz koju će doći spasenje svetu". I odmah Ana zače i u 9. mesecu rodi sv. Devu Mariju. Sv. Joakim požive na zemlji 80 a Ana 79 godina, i predstaviše se Gospodu.
Tri rođene sestre, iz nekog mesta u Vitiniji Azijskoj. Vaspitane u duhu hrišćanskom povukoše se iz grada u pustinju želeći da um svoj uzvise Bogu i oslobode svega varljivoga sveta, i da tako prožive vek ovaj u čistoti i devičanstvu kao prave neveste Hristove. Predadoše se velikom trudu, postu i molitvi, dok ih Bog ne ukrasi darom čudotvorstva. Kada k njima počeše dovoditi bolesnike radi iscelenja, one postaše znamenite i preko svoje volje. Ču za njih i neki knez Fronton i dovuče ih na sud. Videvši ih knez začudi se krasoti lica njihova. Jer i ako one behu velike isposnice, i telo njihovo suho, lice im beše svetlo, ozareno unutrašnjim mirom i blagodaću Božjom. Knez im najpre laskaše i obećavaše poslati ih caru, koji će ih udati za svoje velmože, no kada se uveri, da sve njegove laske i obećanja nemahu nikakva dejstva na ove neveste Hrista Gospoda, on naredi te prvo mučiše Minodoru, a sestre njene baci u tamnicu. Posle ljutih mučenja vikne knez Minodori, izranjavljenoj i iskrvavljenoj: „prinesi žrtvu bogovima!" Na to odgovori sv. mučenica: „zar ne vidiš: ništa drugo i ne činim nego svu sebe prinosim na žrtvu Bogu mojemu?" Kada izdahnu u mukama sv. Minodora, tada knez izvede i ostale dve sestre i postavi ih kraj mrtvoga tela Minodorina, pa pokazujući im mrtvo telo sestre njihove savetovaše ih da se odreknu Hrista. No kako one ostaše nepokolebljive, to i njih ljutim mukama umori. U tom grom udari iz neba i ubi bezdušnoga Frontona i sluge njegove. Hrišćani česno sahraniše tela svetih Božjih mučenica. Postradaše između 305. i 311. god. u vreme Maksimijana Galerija, i upokojiše se u carstvu Hristovom.
Iz Aleksandrije, žena mladoga muža. Nagovorena nekom vračarom ona učini preljubu s drugim nekim čovekom. I odmah je poče savest ljuto gristi. Ošiša se i obuče u muško odelo, pa stupi u muški manastir Oktodekat pod muškim imenom – Teodor. NJen trud, post, bdenje, poniznost i plačno pokajanje zadivili su svu bratiju. Oklevetana od neke bludne device, kao da je s njom zatrudnela, Teodora se nije htela pravdati smatrajući tu klevetu kao kaznu Božju za svoj raniji greh. Izgnana iz manastira ona 7 godina provede prebijajući se po šumi i pustinji, i još uz to negujući dete one bludnice. Pobedila sva vražja iskušenja: nije se htela pokloniti satani, nije htela primiti jelo iz ruku jednog vojnika, nije htela slušati savete svoga muža da se vrati k njemu – jer sve je to bio samo prizrak đavolski, i čim se Teodora prekrstila krstom, sve je iščezavalo kao dim. Posle 7 godina primi je iguman u manastir, gde prožive još 2 godine, pa se upokoji u Gospodu. Tek tada poznaše monasi, da je to bila žena; a igumanu se javi angel i objasni mu sve. NJen muž tada dođe na sahranu, i osta do smrti u keliji svoje bivše žene. Sv. Teodora imaše preveliku blagodat Božju: zverove ukroćavaše, bolesti isceljavaše, vodu u suhom bunaru izvede. Tako Bog proslavi istinsku pokajnicu, koja sa junačkim trpljenjem 9 godina kajaše samo jedan svoj greh. Upokojila se 490. god.
Udaljio se u vreme gonjenja Dioklecijanova iz Italije u Vitiniju Azijsku, u mesto zvano Soreos, i tu mnoge preveo u hrišćanstvo, i sagradio im crkvu sv. Arhangela Mihaila. Obitavao u kući nekoga dobrog hrišćanina Kornelija, koga Avtonom posveti najpre za prezvitera a po tom i za episkopa. Nedaleko od grada Soreosa beše mesto Limna, naseljeno samo neznabošcima. Sv. Avtonom ode u to mesto i ubrzo prosveti mnoge Jevanđeljem Hristovim. To ozlobi neznabošce, te oni jednoga dana jurnuše u crkvu sv. Arhangela Mihaila u Soreosu, i na službi Božjoj ubiše Avtonoma u oltaru, i ubiše mnoge druge hrišćane u hramu. U vreme cara Konstantina na grobu sv. Avtonoma podiže hram neki carski velmož Sevirijan. Na 200 godina posle svoje smrti javio se sv. Avtonom jednom vojniku, po imenu Jovanu. Taj Jovan otkopa mošti svetiteljeve, i nađe ih sasvim netljene. I mnogi bolesnici dobiše zdravlje od moštiju svetiteljevih. Tako Bog proslavi onoga koji NJega proslavljaše dok življaše u telu.
Rimljanin i oficir rimski u Kesariji Palestinskoj. Kršten od apostola Petra, shodno nebeskom otkrovenju (Dela Ap. 10, 1). On beše prvi od neznabožaca, koji stupiše u crkvu Božju. Dotle su neki mislili, da je crkva Hristova samo za Jevreje, i za one koji prime obrezanje jevrejsko. Krstivši se Kornilije ostavi sve i pođe za apostolom Petrom. Ovaj ga apostol docnije postavi za episkopa i posla u neznabožački grad Skipseosis, gde Kornilije sveti pretrpe mnoga beščešća i mučenja Hrista radi, no silom Božjom sruši hram Apolonov i krsti kneza toga grada Dimitrija i 277 neznabožaca. Preduznav od Boga dan svoje smrti, on prizva sve hrišćane, posavetova ih, pomoli se Bogu za njih, i mirno se predstavi Gospodu u starosti česnoj. Vremenom njegov grob bude zaboravljen i zapušten. No svetac se javi episkopu Troadskom Siluanu i objavi mu grob svoj, i naredi da tu podigne crkvu. Episkop to izvrši uz pomoć bogatog građanina Evgenija. Od moštiju sv. Kornilija desiše se čudesa mnoga.
Ovoga dana praznuju se dva događaja u vezi sa časnim Krstom Hristovim: prvo pronalazak časnog Krsta na Golgoti, i drugo povratak časnog Krsta iz Persije opet u Jerusalim. Obilazeći Svetu Zemlju sv. carica Jelena namisli da potraži časni Krst Hristov. Neki starac Jevrejin, po imenu Juda, jedini znade mesto gde se Krst nahođaše, pa prisiljen od carice izjavi, da je Krst zakopan pod hramom Venerinim, koga podiže na Golgoti car Adrijan. Carica naredi, te porušiše taj idolski hram, pa kopajući u dubinu nađoše tri krsta. Dok carica beše u nedoumici, kako da raspozna Krst Hristov, prolažaše mimo toga mesta pratnja sa mrtvacem. Tada patrijarh Makarije reče, da meću na mrtvaca redom jedan po jedan krst. Kada metnuše prvi i drugi krst, mrtvac ležaše nepromenjeno. A kada staviše na nj treći krst, mrtvac ožive. Po tome poznaše, da je to časni i životvorni Krst Hristov. Metnuše ga po tom i na jednu bolesnu ženu, i žena ozdravi. Tada patrijarh uzdiže krst, da ga sav narod vidi, a narod sa suzama pevaše: Gospode pomiluj! Carica Jelena napravi kovčeg od srebra i položi u nj časni Krst. Docnije car Hozroj osvojivši Jerusalim, odvede mnogi narod u ropstvo i odnese Krst Gospodnji u Persiju. U Persiji Krst je ležao 14 godina. 628. god. car grčki Iraklije pobedi Hozroja i sa slavom povrati Krst u Jerusalim. Ušavši u grad car Iraklije nošaše Krst na svojim leđima. No na jedanput stade car i ne mogaše ni koraka kročiti. Patrijarh Zaharija vide angela, koji sprečavaše caru da u raskošnom carskom odelu ide pod Krstom i to po onom putu po kome je Gospod, bos i ponižen, hodio. To viđenje objavi patrijarh caru. Tada se car svuče, pa u bednoj odeći i bosonog uze Krst, iznese ga na Golgotu, i položi u hram Vaskrsenja, na radost i utehu celog hrišćanskog sveta.
Rodom od Gota; učenik episkopa Teofila Gotskog, koji je učestvovao na Prvom Vaselj. Saboru. Kada knez Gotski Atanarik poče mučiti hrišćane, tada sv. Nikita stade pred kneza i izobliči ga zbog bezboštva i nečovečnosti. Mučen strašnim mukama Nikita sve jače ispovedaše veru Hristovu i moljaše se Bogu s blagodarnošću. I imaše um neprestano uzdignut i udubljen u Boga, a na prsima pod odelom držaše ikonu Sv. Bogorodice sa prevečnim Mladencem Hristom, stojećeg i držećeg krsta u rukama Svojim. Ovu ikonu nosio je sv. Nikita zato što mu se sv. Bogorodica javila i utešila ga. Najzad mučitelj baci Hristovog vojnika u oganj, u kome sv. mučenik izdahnu, ali telo njegovo osta nepovređeno od ognja. Drug njegov Marian prenese njegovo telo iz Gotske zemlje (Vlaška i Besarabija) u Kilikiju u grad Mopsuest, gde sagradi crkvu sv. Nikite i položi u nj čudotvorne mošti mučenikove. Postradao i proslavio se 372. godine.
Pustinjak Misirski, iz IV stoleća. Podvizavao se punih 60 godina u jednoj keliji u Tivaidi. Odlikovao se neobičnim trudoljubljem i čudotvorstvom. Danju zidao kelije novim monasima, a noću pleo asure, nikako ne prekidajući molitve i psalmopjenija.
Rodom od Trnova, no vaspitanik srpski na Atonu. Bavio se naročito prevođenjem i prepisivanjem knjiga. Pokrovitelj mu je bio Filotej patrijarh Carigradski, koji kad ga upozna u Sv. Gori, uze ga k sebi, i po tom posla za mitropolita u Kijev. Velike skorbi i bede pretrpeo je kao mitropolit, no sve je podneo blagodušno, i svojim plodotvornim radom mnogo koristio ruskoj crkvi. U zvanju mitropolitskom proveo blizu 30 godina. Pred smrt napisao jednu oproštajnicu, koja mu je pročitana na grobu. Upokojio se 16. septembra 1406. god. Čudotvorne mošti počivaju mu u Uspenskoj crkvi u Moskvi.
Živeli i stradali u Rimu u vreme cara Adrijana. Sofija mudra, kako joj i ime kaže (sofija – mudrost), beše ostala udovom, i kao hrišćanka beše dobro utvrdila i sebe i kćeri svoje u veri Hristovoj. U vreme kada se mučiteljska ruka Adrijanova pruži i na dobrodeteljni dom Sofijin, Vera imaše 12, Nada 10, a LJubav 9 godina. Izvedene pred cara one sve četiri, držeći se za ruke „kao venac ispleteni" smerno ali odlučno ispovediše veru u Hrista Gospoda i odbiše da prinose žrtve idolskoj boginji Artemidi. Pred stradanje majka savetima svojim krepljaše kćeri svoje, da bi istrajale do kraja. „Vaš nebesni LJubitelj Isus Hristos jeste zdravlje večno, krasota neiskazana i život besmrtni. I kada tela vaša budu mukom umorena, On će vas obući u netruležnost, i rane na vašim telima će zasijati na nebu kao zvezde." Sve jednu po jednu mučitelj mučaše ljutim mukama, najpre Veru, pa Nadu, pa LJubav. Tukoše ih, sekoše, bacaše u oganj i u vrelu smolu, i najzad jednu za drugom mačem posekoše. Mrtva tela svojih kćeri uze Sofija odnese van grada i tamo česno sahrani. I osta na grobu njihovom tri dana i tri noći moleći se Bogu, i u tome predade duh svoj Bogu hitajući u rajska naselja, gde je blažene duše njenih slavnih kćeri čekahu.
Offline
