Sveti mučenik Lukilijan, Sveti mučenik Dimitrije, carević ruski
16 jun / 03 jun
Sveti mučenik Lukilijan
Sveti mučenici Lukilijan i s njim: Klavdije, Ipatije, Pavle, Dionisije, i devica Paula. Ostareo kao neznabožac i žrec idolski Lukilijan, kao sed starac, pozna istinu hrišćansku i krsti se.
Njegovo obraćanje u Hrišćanstvo izazove veliko uzbuđenje među neznabošcima u Nikomidiji, i on bude izveden na sud, pa pošto se ne hte odreći svoje nove vere, ljuto bijen i sav isprebijan bačen u tamnicu. U tamnici zateče četiri mladića: Klavdija, Ipatija, Pavla i Dionisija, zbog vere u Hrista zatočenih. Obradova se starac mladićima i mladići starcu, i svi skupa provođahu vreme u pobožnim razgovorima, molitvama i psalmopjeniju.
Kada ih izvedoše iz tamnice, mučiše ih raznim mukama, i najzad poslaše u Vizantiju, gde mladići behu mačem posečeni od vojnika, a Lukilijan na krst raspet od Jevreja. Zlobni Jevreji celo mu telo izbodu ekserima. Neka devica Paula uze tela mučenika javno i sahrani ih časno. Za to bi optužena, i posle muka posečena, primivši od Gospoda dva venca: venac devstva i venac mučeništva. Mučeništvo njihovo dogodilo se u vreme cara Avrelijana, između 270-275. godine.
*****************
Sveštenomučenik Lukijan
Rimljanin, znamenit zbog plemićkog porekla, bogatstva i učenosti. Neko vreme bio učenik apostola Petra. Docnije pošlje ga papa Kliment s Dionisijem Areopagitom u Galiju na propoved Jevanđelja, rukopoloživši ga prethodno za episkopa. S velikom revnošću Lukijan sejaše nauku Hristovu najpre po Galiji a potom po Belgiji. Kada zli car Domentijan otpoče gonjenje hrišćana, poslati budu iz Rima naročiti ljudi u Galiju, da potraže i pohvataju hrišćanske misionare. Oni prvo uhvate i ubiju svetog Dionisija, a potom pođu u poteru za Lukijanom.
Našavši ovoga u Belgiji, zajedno sa njegovim pomoćnicima: prezviterom Maksijanom i đakonom Julijanom, oni na jednom mestu ubiju ovu dvojicu a na drugom mestu poseku Lukijana. Kad Lukijan bi posečen, njegovo mrtvo telo diže se sa zemlje, uze glavu svoju u ruke (slično svetom Dionisiju i svetom Jovanu Vladimiru) i ode tako do onoga mesta, na koje željaše da bude sahranjen. Tu pade, i tu bi sahranjen. Nad njegovim moštima bi docnije sagrađena crkva.
*************************
Sveti mučenik Dimitrije, carević ruski
Bi mučki ubijen od vlastoljubivog Borisa Godunova u osmoj godini svoga života 1591. godine u gradu Ugliču. Javio se posle smrti nekome monahu i prorekao, da će se pojaviti lažni Dimitrije, koji će ubici Borisu Godunovu prouzrokovati smrt, što se posle i dogodilo. Bezbrojna čudesa dešavala su se na grobu ubijenog carevića. Njegove mošti posle petnaest godina budu otkrivene cele i netljene, prenete svečano u Moskvu, i sahranjen u crkvi Svetog Arhangela Mihaila.
NJegov otac Dometije, brat rimskog cara Prova, izbeže iz Rima kao hrišćanin u vreme gonjenja hrišćana i dođe u Vizantiju. Episkop vizantijski Tit posveti ga za prezvitera. Po smrti Titovoj Dometije posta episkop vizantijski. Po smrti Dometijevoj presto episkopski zauze njegov stariji sin Prov, a po končini ovoga, presto episkopski zauze Mitrofan. Kada car Konstantin prvi put vide Mitrofana, zavoli ga kao oca. U vreme Prvog vaseljenskog sabora Mitrofan već beše starac od stotinu sedamnaest godina, pa ne mogavši sam uzeti učešća u poslovima saborskim, odredi svoga horoepiskopa Aleksandra za svoga zamenika. Car mu ishodatajstvova kod Sabora nazvanje patrijarha. I tako on bi prvim patrijarhom konstantinopoljskim. Još pozva car ceo Sabor, da posete bolesnoga i prestarelog arhipastira. Kad car upita, koga želi sebi za naslednika na prestolu patrijaršijskom: Mitrofan imenova Aleksandra; zatim reče Aleksandru Aleksandrijskom: "O brate, preizrjadna naslednika ostavićeš ti!" I uze za ruku arhiđakona Atanasija, docnije Atanasija Velikog, patrijarha aleksandrijskog, i pohvali ga pred svima. Posle ovoga proročanstva oprosti se sa svima, i nakon deset dana predade dušu Bogu 325. godine.
-------------------------------------------------
Sveti mučenik Konkordije
Bi isposnik veliki, i čudotvorac za života na zemlji. U vreme cara Antonina uhapšen zbog vere u Hrista. Posle muka i tamnovanja bi izveden pred kamenog idola Dia, da mu se pokloni. On pljunu na idola, i zbog toga bi odmah posečen.
Sveti mučenici Frontasije, Severin, Severijan i Silan.
Mučeni u vreme cara Klavdija, u Francuskoj. Kada im glave behu odsečene, oni se digoše, uzeše svoje glave u ruke, pređoše preko reke Il, i dođoše do crkve svete Bogorodice, u kojoj se Bogu moljaše episkop Fronton. Ušav u crkvu, položiše svoje glave pred noge episkopove, a oni legoše i prekrstiše ruke na prsi. Tu biše česno sahranjeni. Pri njihovoj sahrani čulo se pojanje nevidljivih vojski angelskih.
Prepodobni Zosim, episkop Vavilona Novog, grada u Misiru. Podvizavao se na Gori Sinajskoj. Došao poslom u Aleksandriju, bi posvećen od blaženog patrijarha Apolinarija za episkopa vavilonskog. Beše izrjaden pastir stadu Hristovom. No kada ga savlada starost i zamorenost, povuče se opet na Sinaj, gde predade dušu svoju Bogu i primi venac slave među velikim jerarsima. Živeo i skončao u VI veku.
Postradao u vreme Trajanovo. Najpre bijen olovnim prutovima, a potom obnažen, i nag raspet na drvo. Nago telo njegovo bi namazano medom, da bi ga ose i stršljenovi ujedali. U najvećim mukama sveti Astije slaveći Boga izdahnu, i primi dva venca, i kao mučenik i kao jerarh.
Sveti sveštenomučenik Dorotej, Prepodobni Petar Koriški, Prepodobni Teodor pustinjak, Blaženi Igor, knez černigovski i kijevski
18 jun / 05 jun
Sveti sveštenomučenik Dorotej
Sveštenomučenik Dorotej, episkop Tirski. Bio episkop tirski od vremena Dioklecijana, pa sve do vremena Julijana Odstupnika, pod kojim namučen bi i postrada za veru pravoslavnu. Živeo na zemlji sto sedam godina, i ugodivši Bogu preselio se u život večni 361. godine. Bio je vrlo učen muž. Napisao mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Bio si naslednik Apostola prestolom i zajedničar duhom, bogonadahnuto delo si našao u viđenju duhovnog uzrastanja: Zbog toga si uzdizao reč istine i radi vere si do krvi postradao, sveštenomučeniče Doroteju: Moli Hrista Boga da spase duše naše
*******************************
Prepodobni Petar Koriški
Prepodobni Petar Koriški. Rodom iz sela Koriše, više manastira Svetog Marka kod Prizrena (po drugom pak predanju iz jednog sela kod Peći). Kao mladić orao na jednom ćoravom volu. Bio je neobično krotak i bezgnevan. Sa svojom sestrom Jelenom udaljio se rano na podvig. Podvizavao se vrlo tvrdo i istrajno. U teškoj borbi s demonskim iskušenjima pokazao se pobedonosan. Oko njega sabralo se mnoštvo monaha, i on im je bio nastavnik.
Bežeći od slave ljudske, on se neko vreme sklonio u Crnu Rijeku, gde se docnije podvizavao sveti Janićije Devički. U starosti upokojio se u svojoj pešteri u Koriši. One noći kada se on upokojio, videla se svetlost od mnogo sveća u njegovoj pećini i čulo se angelsko pojanje. Ovaj divni svetitelj živeo je verovatno u 13 veku. Nad njegovim čudotvornim moštima car Dušan podigao crkvu, koja je bila metohom hilandarskim. U novije vreme ostatak moštiju svetog Petra prenet je tajno u Crnu Rijeku, gde i danas počiva.
*******************************************
Prepodobni Teodor pustinjak
Čudotvorac. Očistivši duh svoj dugim podvigom u pustinji Jordanskoj, dobio od Boga dar čudotvorstva. Putujući lađom za Carigrad, dogodi mu se da lađa zaluta, i nesta na njoj vode za piće. Kada od žeđi svi putnici na lađi behu blizu smrti, Teodor podiže ruke k nebu, pomoli se Bogu i krsnim znakom prekrsti morsku vodu.
Potom reče lađarima da zahvate iz mora i piju; i kad piše, beše voda slatka. Kada se svi počeše klanjati Teodoru, on ih moljaše, da ne blagodare njemu no Gospodu Bogu, koji to čudo učini po svome čovekoljublju. Mirno skonča 583. godine.
Prepodobni Anuvije
Jedan od velikih Misirskih monaha. Mnogo postradao za veru pravu. Kada su ga pred smrt posetila tri starca pustinjaka, on, prozorljivac, otkrije im sve tajne srca njihova. Mirno skonča u drugoj polovini V veka.
*************************
Blaženi Igor, knez černigovski i kijevski
Gonjen od svojih srodnika, on napusti svet i zamonaši se. Kijevljani, nezadovoljni dinastijom Olgovića, htednu da je istrebe. Jurnu na manastir, uhvate nevinoga i mladoga shimnika Igora i ubiju ga. Zbog toga zločina mnoge su bede postigle Kijevljane. A na grobu ovoga blaženoga viđene su sveće, same od sebe zapaljene, i to u nekoliko mahova, a nad crkvom, gde je sahranjen bio, video se stub ognjeni. To je bilo 1147. godine.
********************************
Blaženi Konstantin, mitropolit kijevski
U dane onoga blaženog kneza Igora, kada beše velika parba i smutnja među kneževima ruskim, behu i u crkvi neredi i česte promene na prestolima arhijerejskim. Tako po smrti mitropolita kijevskog Mihaila knez Izjaslav dovede za mitropolita nekog učenog monaha Klima, ne tražeći za to blagoslov patrijarha carigradskog, suprot drevnom običaju. Tada patrijarh posla ovoga Konstantina mitropolita da izvidi stvar. Konstantin zbaci Klima i odstrani iz crkve sve one klirike, koje Klim beše rukopoložio. Zbog toga se narod razdeli: jedni se držahu Klima, a drugi Konstantina.
Tada, po želji kneževa ruskih, patrijarh posla trećega, nekoga Teodora, a Klim i Konstantin behu uklonjeni. Kada umre Konstantin 1159. godine, otvoriše njegov testament, u kome on zaklinjaše, da ga ne sahranjuju nego da ga bace u polje, da ga psi pojedu, pošto on smatra sebe vinovnikom smutnje u crkvi. Ne smejući se oglušiti o zaveštanje, no ipak sa velikim užasom, uzmu ljudi telo mitropolitovo i bace u polje, gde je ležalo tri dana.
Za tri dana je strašno grmelo nad Kijevom, munje su sevale, gromovi pucali i zemlja se tresla. Osam ljudi pogine od groma. Nad mrtvim telom Konstantinovim pojavljivala se tri plamena stuba. Videći sve ovo knez kijevski naredi te uzmu telo i česno ga sahrane u crkvi, gde je bio i grob Igorov. I odmah potom nasta tišina u prirodi. Tako Bog opravda slugu Svoga smirenoga.
Rođen i vaspitan u Misiru. Rano se odao duhovnom životu i “ne ukalja duhovnu odeždu u koju se obuče krštenjem svetim”.
Posetio je svetog Gerasima na Jordanu, i slušao je svetog Isidora Pelusiota. Telo svoje pobeđivao je velikim postom i bdenjem, no svoj podvig skrivao je po mogućstvu od ljudi. Jedanput je četrdeset dana stajao na molitvi ne jedući i ne spavajući. Jednu haljinu nosio je i leti i zimi.
Imao je veliki dar čudotvorstva. Stalnog mesta prebivanja nije imao, nego je do duboke starosti živeo po gorama i dubravama. Isceljivao je bolesne i činio mnoga druga čudesa na korist ljudi a na slavu Boga. Upokojio se mirno 466. godine.
***********************
Prepodobni Ilarion Novi
Iguman Dalmatske obitelji u Carigradu. Bio je učenik Grigorija Dekapolita i podražatelj života Ilariona Velikoga, čije je i ime uzeo. Moćan u molitvi, istrajan i hrabar u stradanju. A stradao je mnogo za ikone u vreme zlih ikonoboračkih careva, Lava Jermenina i drugih. Potom cara Lava isekoše mačevima njegovi sopstveni vojnici u onoj istoj crkvi i na onom istom mestu gde se on prvo naruga svetim ikonama i odakle prvu ikonu ukloni. Tada Ilarion sveti bi pušten iz tamnice. No zamalo. Ponovo je bio mučen i držan u tamnici sve do pravoverne carice Teodore. Vidovit i prozorljiv: video angele Božje gde odnose na nebo dušu svetog Teodora Studita. Ugodivši Bogu, upokojio se u carstvu nebeskom 845. godine u svojoj sedamdesetoj godini.
**************************
Prepodobni mučenici Arhelaja, Tekla i Suzana
Kao monahinje, čiste i devstvene, podvizavahu se u jednom neznatnom manastiru blizu Rima. No kada nasta gonjenje hrišćana pod zlim carem Dioklecijanom, one odbegnu u Kampaniju, i tamo se nastane blizu grada Nole. Njihov sveti život ne mogaše se sakriti od ljudi, i ljudi iz okolnih mesta počeše k njima dolaziti tražeći savet, pouku i pomoć u raznim mukama i bolestima. No najzad behu uhvaćene od neznabožaca i pred sud izvedene.
One javno i slobodno ispovediše veru u Hrista. Kada sudija Leontije upita Arhelaju svetu o veri Hristovoj, odgovori ona: “Silom Hristovom popirem silu đavolsku, ljude učim razumu, da poznadu jednog istinitog Boga, a imenom Gospoda moga Isusa Hrista jedinorodnog Sina Božjeg daje se kroz mene sluškinju Njegovu zdravlje svima bolesnim”. Sve tri device behu bijene, vrelom smolom polivane, u tamnici glađu morene, i naposletku mačem posečene. Kada behu izvedene na gubilište, javiše im se angeli, koje i neki od dželata videše i toliko se od toga uplašiše, da ne smedoše dići mača na svete device. No ove ih ohrabriše da izvrše svoju dužnost. I tako behu posečene kao jaganjci 293. godine i otidoše u Carstvo Hristovo, da se u večnosti odmaraju i naslađuju gledanjem lica Božja.
Ovaj Hristov mučenik beše potajni hrišćanin, i kao takav pomagaše crkvu i sahranjivaše česno tela svetog mučenika. Tako sahrani on i tela sedam devojaka, postradalih za Hrista. Kada doznadoše za nj neznabošci, udariše i njega na muke i pogubiše
Sve tri ove mučenice behu iz Kesarije Palestinske. Kada bi gonjenje hrišćana, one se povukoše iz grada u jednu kolibu, i tu se neusipno Bogu moljahu, posteći i plačući, da bi se vera Hristova rasprostrla po vascelom svetu i da bi prestalo gonjenje Crkve. Po nekoj kleveti behu izvedene na sud, mučene i mukama umorene 304. godine. Tako ove slavne device venčaše se vencem mučeničkim.
U vreme Maksimijana bi osuđen da čuva stoku na jednom određenom mestu. Da bi ugodio Dioklecijanu, koji ga beše uzeo za sacara, Maksimijan poče zidati kupatila u Rimu, takozvane Terme, i gonjaše hrišćane na taj rad kao negda faraon Jevreje u Egiptu. Mnogi hrišćani postradaše tada. Postrada i đakon Kiriak, koji imaše veliku moć nad demonima, i koji isceli demonijačnu ćerku Dioklecijanovu, Artemiju, i ćerku cara persijskog, Joviju, i krsti i jednu i drugu. Postrada tada i ta Artemija, i đakon Sisinije, Smaragd i Largije, drugovi Kiriakovi, i đakon Apronijan, i dva novokrštena vojnika rimska Papije i Mavr, i starac Saturnin i Kriskentijan, i blažene device Priskila i Lukina, koje od svoga bogatstva napraviše grobnice za pobijene mučenike hrišćanske. Sveti Markel, papa, dugo čuvaše stoku, pa najzad od gladi, i poniženja i gnjeta vojničkog izdahnu i predade dušu svoju Bogu.
Sveti Jefrem, patrijarh antiohijski, Prepodobni Zosim Finikijski, Sveti velikomučenik Teodor Stratilat
21 jun / 08 jun
Sveti Jefrem, patrijarh antiohijski
U vreme vizantijskog cara Anastasija beše Jefrem vojvoda strana istočnih. Poznat svima zbog svoje velike pobožnosti i milosrđa, i zbog toga veoma uvažen. Kada trebaše obnoviti Antiohiju, porušenu zemljotresom i ognjem, odredi car vojvodu Jefrema, da rukovodi tim poslom.
Jefrem ispunjavaše svoju dužnost s prilježnošću i ljubavlju.
Među običnim radnicima zidarima beše i neki episkop, koji iz nepoznatih razloga beše ostavio episkopstvo i delovaše kao običan radnik, i niko ne znade, da je taj čovek episkop. Jednoga dana prileže taj čovek da se odmori od teškog truda sa ostalim radnicima i zaspa. A vojvoda Jefrem pogledavši vide ognjeni stub gde se izvija od toga čoveka pa do nebesa.
Začuđen i užasnut Jefrem potom prizva onoga čoveka i zakle ga da mu kaže, ko je on. Čovek se taj dugo ustručavaše no najzad prizna, da je episkop i proreče Jefremu, da će uskoro biti posvećen za patrijarha antiohijskog (mesto patrijarha beše upražnjeno, jer od zemljotresa pogibe stari patrijarh Enfrasije).
I zaista, tih dana Jefrem bude izabran i posvećen za patrijarha. Zbog njegove dobrote, čistote, i revnosti za Pravoslavlje dade mu se od Boga veliki dar čudotvorstva.
Jedanput, da bi ubedio jednog jeretika, da je Pravoslavlje istinito, stavi u oganj svoj omofor, a on se moljaše Bogu. I omofor stajaše u ognju tri sata i osta nepovređen. Videći to onaj jeretik, užasnu se, i odbaci jeres. Skonča sveti Jefrem u miru 540. godine i preseli se u Carstvo Božje.
Ovaj svetitelj rođen bi u selu Sindi, u okolini grada Tira. Podvizavaše se blizu grada Tira u svome manastiru. Nemajući nikakva oblaka na savesti svojoj, proziraše duhom svojim u daljinu i znađaše šta se događa u svetu. Tako prozre i vide pad Antiohije od zemljotresa, i plačući gorko prostre se po zemlji i moljaše Boga, da do kraja ne pogubi taj grad. Dogodi se jednom, da mu na putu lav ubi i pojede magarca. Svetitelj naredi lavu, da mu mesto magarca posluži i ponese breme. Lav se pokaza pred svetiteljem krotak kao jagnje, primi breme na sebe i donese ga do vrata grada Kesarije, gde ga Zosim oslobodi i otpusti. Upokoji se sveti Zosim mirno u VI veku.
************************************************
Sveti velikomučenik Teodor Stratilat
Sveti velikomučenik Teodor Stratilat. Ovaj svetitelj praznuje se (8. februara), i tamo je njegovo žitije opisano, a 8. juna pak praznuje se prenos moštiju njegovih iz Iraklije u Evhaitu. Tako beše i zaveštao sveti Teodor pri stradanju, svome slugi Varu:
“Telo moje”, reče, “položi u Evhaiti na imanju mojih predaka”. Sveti Anastasije Sinajski zapisao je ovo čudo od ikone svetog Teodora: u mestu Karsatu blizu Damaska bila je jedna crkva u ime svetog Teodora Stratilata. Kada Saraceni pokoriše Damask, jedna grupa Saracena sa ženama i decom nastani se u toj crkvi. Na zidu je bio fresko lik svetog Teodora. Jedan Saracen pusti strelu i udari lik svetiteljev u lice. Na jedanput krv poteče iz lika. Uskoro posle toga cela ta grupa Saracena izumre tu u crkvi. Sveti Anastasije veli, da je on lično bio u toj crkvi, video lik svetiteljev na dvoru i tragove od stinule krvi.
Sveti Atanasije Veliki (Arhiepiskop Aleksandrijski) i Kiril
31. januar - 18. januar
22. jun - 9. jun
Sveti Atanasije je rođen u Aleksandriji, oko 296. godine posle Hrista. Vaspitavan je u hrišćanstvu, a živeo je kod Aleksandra arhiepiskopa aleksandrijskog. Neko vreme proveo je u pustinji kod svetog Antonije Velikog, a posle se opet vratio u Aleksandriju, gde je postao arhiđakon aleksandrijske crkve. Kada je sveti Antonije polazio na prvi Vaseljenski sabor, sa sobom je poveo i Atanasija, koji je svojom duhovnošću, poznavanjem Svetog pisma i rečitošću u prepirci sa Arijem, zadobio poštovanje prisutnih crkvenih otaca. Iako je bio mlad, imao je presudan uticaj na saborska rešenja, čim je navukao mržnju arijevaca, koji su se trudili da se na svaki način otarase svog žestokog protivnika.
Nije prošla ni godina od nikejskog sabora, a Atanasije posta arhiepiskop aleksandrijske crkve i 46 godina bio je stub crkve i hrišćanstva. Arijeve pristalice su svim silama radile na carevom dvoru da se skine anatema, koju je sabor bacio na Arija i da ga opet vrate u crkvu, ali Atanasije nije na to pristao, iako mu je i car Konstantin poručivao da bude popustljiviji prema arijevcima. Zbog toga su ga njegovi neprijatelji neprestano klevetali kod cara: da udara namet na crkve u svoju korist, da šuruje s carevim nepijateljima, da je ubio nekog episkopa Arsenija, ali je Atanasije umeo da sve te klevete suzbije, živeći svetim životom.
Car Konstantin je, ipal, zapovedio Atanasiju da vrati Arija za sveštenika, što je ovaj odlučno odbio. Arijevci ga zato optuže kao buntovnika, i prognaju u Galiju u zatočenje. Ali aleksandrijska crkva i posle progona svog arhiepiskopa nije htela da primi Arija za sveštenika, te car naredi Carigradskom arhiepiskopu Aleksandru da Arija vrati u crkvu. Pobožni starac svu noć se molio Bogu da ne dozvoli da osramoti crkvu, i u trenutku kad ja Arija pošao u sabornu crkvu, praćen gomilom svojih pristalica, oseti jake bolove u trbuhu i naprasno umre.
Atanasije je i za vreme Konstantinovog sina Konstancija, kao i Julijana Odstupnika i Valente, koji su svi bili Arijeve pristalice, još četiri pute bio proganjan i u progonstvu proveo oko dvadeset godina, sve dok nije 373. godine preminuo neprestano se boreći protiv arijevaca.
Kiril je takođe bio aleksandrijski arhiepiskop. U vreme njegovog rođenja Aleksandrija je bila vrlo poznat grad po nauci koja je u njemu cvetala. Tu je i Kiril školovan. Bio je energišan u suzbijanju raznih jeresi koje su tad rastrzale hrišćanstvo, a naročito nestorijanstva. On je nazvao sv. Djevu Mariju Bogorodicom, oko čega se vodila velika borba, pa je za to držan treći Vaseljenski sabor, za vreme cara Teodosija Mlađeg. Napisao je mnoge knjige, a upravljao je crkvom 35. godina. Uro je 444. godine posle Hrista.
*** *** *** ***
Svetom Kirilu drži se poseban pomen 22. juna (9. juna), a obojici ovih najznamenitijih aleksandrijskih arhiepiskopa, drži se spomen 31. januara (18. januara).
Na ikoni se sveti Atanasije predstavlja u potpunom arhijerejskom ornatu a isto tako se predstavlja i sveti Kiril.
Kao esnafsku slavu u Požarevcu su svtog Atanasija slavili hlebari, pekari, abadžije i drugi koji s vatrom i utijama rade.
Svetog Tanasija, po narodnom verovanju, slavi čuma (kuga), stoga se on zove i Čumindan. (Opšte je uverenje bilo da je čuma živo biće i da liči na ženu. Mnogi su je zamišljali kao babu, ređe kao mladu ženu, uvek obučenu u belo. Čume tobože, žive u nekoj dalekoj prekomorskoj zemlji, a kad krenu u svet da more ljude, njihovi muževi ostaju kod kuće da obrađuju zemlju. Narod izbegava da joj pomene ime, zato je eufemistički naziva: kuma, teta).
Na svetog Antonija (koji pada dan pre svetog Tanasija) čuma ne izlazi nikuda, nego slavi i pije po vas dan, a drugi dan izlazi iz kuće i tumara da vidi da li svi praznuju ova dva sveca. Koga nađe da radi u taj dan, toga odmah ustreli, pa zato prvog dana gotovo svi rade (jer čuma slavi, pa ne vidi), a drugoga dana ne sme niko, jer se boji da čuma ne vidi.
Ko se razboli na dan svetog Tanasija neće ostati živ.
Sveti sveštenomučenik Timotej Bruski, Sveti mučenik Aleksandar i Antonina, Sveti Vasijan, episkop lavdijski
23 jun / 10 jun
Sveti sveštenomučenik Timotej Bruski
Sveštenomučenik Timotej, episkop bruski. Zbog velike duševne čistote, Bog mu je dao dar čudotvorstva, tako da je oslobađao ljude bolesti i drugih muka. Iscelio je cara Arita od smrtonosne bolesti, isceli tako i jednu caricu, čak i je i obrati od tame idolopoklonstva ka svetlosti istine Hrista Boga.
U vreme gonjenja hrišćana pod carem Julijanom Odstupnikom, episkop Timotej nije hteo da se odrekne Hrista, pa je osuđen i bačen u tamnicu. U tamnici su ga posećivali verni, da bi čuli mudru pouku svog arhipastira. Saznavši za to, opaki car Julijan zapreti mu da više ne podučava narod o imenu Isusovom, a kada se Sveti Timotej ogluši o njegove pretnje, naredi da ga ubiju u tamnici. Dušu svoju predade Gospodu 362. godine. Mošti su mu čudotvorne.
*******************************************
Sveti mučenik Aleksandar i Antonina
Behu oboje iz Aleksandrije, Antonina česna devica a Aleksandar carski vojnik. Oboje hrišćani. Prvo Antonina bi izvedena na sud i na mučenje. Pa kad nju baciše u tamnicu, Aleksandar, po naređenju angela Božjeg, ode u tamnicu (iako dotle nepoznat Antonini), ogrnu je svojim vojničkim plaštom, reče joj da obori glavu i da ide kroz stražare pred vratima. Tako devica izbegne, a vojnik ostane u tamnici.
Tada izvedoše Aleksandra pred sudiju i počeše istjazavati zbog imena Hristova. Čuvši za to Antonina, sama se prijavi sudiji, koji ih oboje poče stavljati na razne muke. Odseče im ruke, potom ih bijaše po golom telu, a rane im paljaše svećama, i najzad baci u oganj, koji beše naložen u jednoj rupi, i zatrpa ih zemljom. Česno postradaše radi ljubavi Hristove i preseliše se u dvore Cara nebeskoga 3. maja 313. godine. Zlobni sudija, Fist, u času smrti mučenika, posta nem, i spopade ga duh besni koji ga mučaše sedam dana i najzad umori.
************************************************
Sveti Vasijan, episkop lavdijski
Kao neznabožac rođen u Sirakuzi od neznabožnih roditelja, uglednih i bogatih. Vaspitan filosofijom u Rimu. Po svojoj toploj želji kršten nekim blagočestivim starcem Gordijanom. To uvredi roditelje njegove, i da bi izbegao njihov gnev, po zapovesti svetog Jovana Bogoslova, koji mu se javi, ode u Ravenu i javi se episkopu Ursu, svome rođaku. Po uputstvu episkopa Vasijan se nastani kod crkve svetog mučenika Apolinarija van grada, i tu se dugo podvizavaše trudom, postom i molitvom.
Kada umre episkop u gradu Lavdijskom u Liguriji, Vasijan bi izabran, shodno nekom otkrovenju u snu, iako on to ne željaše. Posvećen za arhijereja Amrosijem Milanskim i Ursom Ravenskim. Imaše veliku blagodat isceljenja; mogaše i mrtve vaskrsavati. Bio prisutan poslednjim časovima svetog Amvrosija, i čuo iz usta ovoga, kako vidi Gospoda Isusa Hrista. Poživeo u trudu i podvigu do duboke starosti, i u devedesetoj godini života svoga skonča i preseli se u Carstvo Božje, oko 409. godine. Njegove svete mošti ostaše čudotvorne, da svedoče o sili Božjoj i veličini Božjeg svetitelja.
Pravoslavni vjernici 24. juna, obilježava praznik Sveti apostoli Vartolomej i Varnava.
Sveti apostol Vartolomej, jedan od dvanaest velikih apostola, propovijedao je jevanđelje sa svetim Jovanom Bogoslovom i apostolom Filipom. Propovijedali su najprije u Aziji, a potom u Indiji i Jermeniji. U Jeropolju su molitvom umrtvili ogromnu zmiju koju su neznabožci obožavali i držali u hramu. Ne shvatajući njihovo djelo, neznabožci su ih osudili i razapeli na krst. Upravo tada desio se strašan zemljotres. Ljudi su, misleći da ih Bog kažnjava zbog toga skinuli sa krsta apostole, ali Filip je već izdahnuo. Vartolomej je otišao potom u Indiju gdje je preveo Matejevo jevanđelje na indijski jezik. U Albanopolju jermenskom ubio ga je carev brat Astijag. Episkop Agaton ga je sahranio u hramu, a kasnije su njegove mošti prenijete u Benvent pa u Rim.
Sveti apostol Varnava, jedan je od sedamdesetorice. Rođen na Kipru, učio je zajedno sa Savlom kod Gamalila. Zvao se prvo Josif, a potom Varnava - Sin Utjehe. U vrijeme Halkidonskog sabora, saznalo se za njegov grob. Poslije otkrivanja njegovih moštiju, Kiparska crkva je, kao apostolska proglašena samostalnom. Zato se ovaj događaj javljanja apostola Varnave vezuje za autokefalnost Kiparske crkve.
Prepodobni Onufrije Veliki i Prepodobni Petar Atonski
25 juni / 12 juni
Prepodobni Onufrije Veliki
Punih šezdeset godina beše proživeo ovaj sveti podvižnik u pustinji kada ga poseti monah Pafnutije. Kosa i brada dosezale su mu do zemlje, a telo mu je bilo obraslo dugom dlakom zbog dugovremene nagote. Sve vlasi na njemu bile su bele kao sneg, i ceo izgled njegov blešteći, uzvišen i strašan. Videći Pafnutija on ga oslovi imenom, pa mu po tom ispriča žitije svoje u pustinji. Njegov angel hranitelj javio mu se i doveo ga na to mesto u pustinji.
Dugo vremena hranio se samo zemljom, koje se retko nahodilo u pustinji, a posle toga, kada je izdržao ljutu borbu s iskušenjima demonskim i kada mu se srce sasvim ukrepilo u ljubavi k Bogu, angel Božji donosio mu je hleb za ishranu. A osim toga po blagom Promislu Božjem poraste kraj njegove ćelije i jedna palma, koja je donosila dobar plod urme, i otvori se izvor žive vode. “A najviše”, reče Onufrije, “hranim se i pojim slatko rečima Božjim”.
Na pitanje Pafnutijevo, kako se pričešćuje, odgovori pustinjak, da mu angel Božji svake subote donosi pričešće i pričešćuje ga. Drugi dan starac reče Pafnutiju, da je to dan njegovog odlaska iz ovoga sveta, prekloni kolena, pomoli se Bogu i predade svoj duh Bogu. U tom vide Pafnutije nebesnu svetlost kako osvetli telo upokojenog sveca i ču pojanje angelskih sila. Sahranivši česno Onufrijevo telo, Pafnutije se vrati u svoj manastir, da kao živi svedok priča drugima na korist čudno žitije čoveka Božjega i veličinu Božjeg promišljanja o onima, koji se svecelo predadu Bogu na službu. Onufrije skonča 400. godine.
************************
Prepodobni Petar Atonski
Rodom Grk, i vojnik po zanimanju. Vojujući jednom protiv Arapa, bude zarobljen, okovan u verige i bačen u tamnicu.
Tamnovaše Petar dugo u gradu Amari na reci Eufratu, i sve moljaše Boga da ga oslobodi tamnice i odvede u neku pustinju, gde bi se sav posvetio molitvenom podvigu. Javi mu se sveti Simeon Bogoprimac sa svetim Nikolom u tamnici, dodirnu mu žezlom svojim okove, i ovi se istopiše kao vosak, a Petar se najedanput obrete u polju van grada. Odmah krene na put za Rim, gde na grobu apostola Petra bude od samog pape postrižen za monaha.
Zatim krene lađom opet za Istok. U snu mu se javi presveta Bogorodica sa svetim Nikolom; i reče Bogorodica svetom Nikoli, da je odredila Petru Goru Atonsku za podvizavanje. Petar dotle nije bio ni čuo za Goru Atonsku. Iskrcavši se, dakle, u Svetu Goru Petar se useli u jednu pećinu, gde provede pedeset tri godine u teškim podvizima, u borbi sa glađu i žeđu, sa žegom i mrazom, a najviše sa silama demonskim, dokle sve ne savlada s pomoću Božjom. Pošto je izdržao prva iskušenja i položio dobro prve teške ispite pred Bogom, angel Božji počeo mu je donositi hleb svakih četrdeset dana. Nekoliko puta javljao mu se iskušitelj đavo u vidu angela svetla, no Petar ga je odagnao krsnim znakom i imenom Presvete Bogorodice. Na godinu dana pred smrt pronašao ga neki lovac, koji je lovio jelene po Atonu, i iz usta svetiteljevih čuo žitije njegovo. Skončao 374. godine. Mošti mu prenete u Makedoniju.
Sveta mučenica Akilina, Sveti Trifilije Levkusijski, Sveta Ana i sin joj Jovan
26 jun / 13 jun
Sveta mučenica Akilina
Rođena u palestinskom gradu Vivlosu, od česnih hrišćanskih roditelja. U svojoj sedmoj godini mala Akvilina već je bila potpuno upućena u pravi život hrišćanski, a u desetoj godini ona je toliko bila puna božestvenog razuma i blagodati Svetoga Duha, da je s velikom silom i revnošću propovedala Hrista svojim drugaricama.
Kada nasta Dioklecijanovo gonjenje, neko dostavi Akvilinu carskom namesniku Volusijanu, zveropodobnom čoveku. Volusijan naredi najpre da je šibaju, potom da joj usijanu šipku probodu kroz uši i mozak. Do poslednjeg časa devica Akvilina slobodno i javno ispovedaše Hrista Gospoda; a kada joj mozak i krv počeše teći iz glave, ona pade kao mrtva. Namesnik, misleći da je Akvilina uistini mrtva, naredi te je iznesoše van grada i baciše na đubrište, da joj telo psi izedu. No noću javi joj se angel Božji i reče joj: “Ustani, budi zdrava!”
I devica ustade, i bi zdrava, i dugo uzdizaše blagodarstvenu hvalu Bogu, moleći Ga, da joj ne uskrati dovršiti mučenički podvig. “Idi, biće ti, kako moliš!” ču se glas s neba. I Akvilina pođe u grad. Kapija gradska sama se pred njom otvori, i ona dođe i uđe, slično duhu, u dvor namesnikov i javi se namesniku pred posteljom njegovom. Namesnik beše obuzet neiskazanim užasom, videći živu devicu, za koju držaše da je mrtva. Sutradan po njegovoj naredbi dželati izvedu Akvilinu, da je poseku mačem. Pred posečenje devica se na kolenima pomoli Bogu i predade duh svoj. Dželat joj mrtvoj odseče glavu. Njene mošti davahu isceljenje mnogim bolesnicima. Beše svetoj Akvilini dvanaest godina od rođenja kada postrada za Gospoda. A postrada i uvenča se vencem mučeničkim 293. godine.
********************************************
Sveti Trifilije Levkusijski
Sveti Trifilije, episkop Lekvusije Kiparske. Učenik svetog Spiridona, i docnije njegov saslužitelj na ostrvu Kiparskom. Beše čovek milostiv, čist mislima, devstven celoga života, “živi izvor suza” i veliki isposnik. Dobro upravljaše stadom Hristovim, i upokojivši se primi venac među velikim jerarsima na nebesima. Upokojio se mirno 370. godine.
****************************************
Sveta Ana i sin joj Jovan
Kao siroče uzeta u kuću nekoga velikaša, i kao podsvojkinja odnegovana i vaspitana u toj kući. Kao valjanu devojku taj velikaš venča je sa svojim sinom. Kada starac velikaš umre, navali rodbina na njegovog sina, da otpusti svoju ženu, zbog niskog joj roda, i da se oženi drugom, koja bi po rodu i bogatstvu više dolikovala njemu. Velikašev sin bojao se Boga i nije hteo to učiniti. Videći svoga muža u opreci sa njegovom rodbinom, Ana ga tajno ostavi i odbegne na neko daleko ostrvo, gde nije bilo žive duše. No dođe na to ostrvo bremenita i uskoro rodi sina. Na ovom ostrvu ona se podvizavala trideset godina postom i molitvom. Tada, po Promislu Božjem, iskrca se na to ostrvo neki jeromonah, koji joj krsti sina i da mu ime Jovan. Podvizavala se ova sveta duša u V veku i mirno skončala.
Prorok Jelisej živeo je osam stotina godina pre Hrista, a bio je učenik proroka Ilije i njegov naslednik. Proročanski dar je na Jeliseja prešao sa Ilije, posredstvom Ilijinog ogrtača, koji mu je ovaj bacio prilikom uznošenja na nebo. Jelisej je bio iz plemena Ruvimovog, prvog sin praoca Jakova, sin Safatov.
I prorok Jelisej je Božjom pomoću činio razna čuda da bi izraelski narod odvratio od idolopoklonstva.
Jednom je Jelisej otišao u grad Vetilj, u kome su se stanovnici klanjali zlatnom teletu. Prorok beše već star i od starosti kosa mu je otpala. Pred gradom ga ugledaju neka nevaljala deca, pa ga zbog opale kose počnu ismevati. Proroku beše krivo kako deca s njim, kao starim čovekom teraju šegu, te stade i ćutke ih posmatraše. Deca se još više ubezobraziše, te počnu izazivati proroka i iz sveg glasa vikati: "Hodi, ćelo, hodi!"
Kad prorok više nije mogao trpeti dečje bezobrazluk, diže oči k nebu pa reče: "Bog neka vam plati!", pa produži put. U taj mah stvoriše se odnekuda dva velika i strašna medveda, i za čas rastrgoše četrdeset i dva deteta.
Drugi put se jedna udovica potuži proroku Jeliseju, kako joj je muž umro i ostavio neki dug, pa sad poverilac hoće da joj za dug odvede dva sina u roblje, jer su se u to vreme ljudi za dug mogli prodavati. Prorok se sažali pa joj reče: "Šta da radim? Imaš li štogod u kući?" Žena odgovori: "Ništa drugo, već jedan sudić sa malo zejtina". Prorok joj reče: "Idi, išti od suseda prazne sudove na zajam što više možeš, pa se zatvori u svoju kuću zajedno sa sinovima i iz onog noćnog sudića sipaj zejtin u sve pozajmljene sudove redom, pa ćeš videti šta će biti". Tako žena i učini, i sve je sudove redom punila dok se svi ne napuniše, i još je iz sudića tekao zejtin, a kad je i poslednji sud napunila, i zejtin iz sudića prestade teći. Prorok je nauči da sav zejtin proda, i da od dobijenog novca isplati dug, a što joj novca preostane, da kupi hrane za sebe i svoje sinove. Tako se udovica izbavi duga, toga zloga druga.
U to vreme živeo je i Neman, vojvoda sirski (sirijski), koji je uživao veliko poverenje kod svog gospodara, ali je imao jednu veliku nevolju: bio je gubav. Lečio se, ali se nije mogao izlečiti. Neman je imao jednu sluškinju Izraelku, koja jednom reče ženi Nemanovoj: "Kad bi gospodar otišao do proroka Jeliseja u Samariju, te da ga zamoli, on bi ga zacelo od gube mogao isceliti".
Neman zatraži dozvolu od svoga gospodara, cara sirskog, i ovaj mu je dade, još mu napiše i pismo za izraelskog cara, da se pobrine za njegovog vojvodu da se živ i zdrav vrati. Neman pođe u zemlju izraelsku, ponevši sa sobom mnogo srebra i zlata i deset pari lepih novih haljina. Došavši kod izraelskog cara, predade mu pismo. Kad je car pismo pročitao, beše mu veoma krivo pa reče: "Zar sam ja Bog da mogu i povratiti život, te šalje k meni da oprostim čoveka gube? Eto, vidite, kako car sirski samo traži zađevice samnom!"
Taj glas raznese se po celoj izraelskoj zemlji, pa dođe i do ušiju proroka Jeliseja, koji odmah posla caru poruku da Nemana upute k njemu. Kad je vojvoda, s kolima konjima došao pred kuću u kojoj je Jelisej stanovao, posla u kuću da jave poruku da je došao. Prorok i ne izađe pred gospodstvo Nemanovo, nego mu preko sluge reče da ode i sedam puta se okupa u reci Jordanu, i da će ozdraviti.
Neman se naljuti kad ču šta je prorok rekao, pa reče: "Ja mišljah da će on izaći preda me, kad čuje ko je došao, da će svoju ruku metnuti na mene i pozvati ime Boga svoga, da me tako gube očisti - a on me šalje u Jordan da se okupam! Zar ja nemam boljih voda u mojoj zemlji da se kupam, kao što su Avana i Farfar, nego u mutnom Jordanu?" Neman se htede vratiti natrag, ali ga sluge počeše da mole da posluša, te on ipak ode na Jordan, sedam puta se okupa, i vide da je njegovo telopostalo glatko kao u mladog deteta i da gube nestade.
Radosni Neman vrati se Jeliseju da mu zahvali i da ga obdari, i poče ga nuditi svim onim što je doneo. No, Jelisej ne htede, na sve navaljivanje, ništa od darova uzeti, već mu reče neka sve nosi natrag i neka pođe s mirom, jer njemu Jeliseju, ne treba ni srebra ni zlata, ni skupocenih haljina. Neman se vrati, s sve to je gledao i slušao sluga Jelisejev, Gijezije. Kad se Neman malo udalji, Gijezije pomisli u sebi: sad ću prekim putem istrčati pred Nemana, pa ću mu zatražiti štogod od darova. Što namisli to i učini. Kad ga vide Nemanzaustavi kola, a Gijezije mu reče: "Sad baš ovoga dođoše dva mladića mome gospodaru i mole ga da im što podeli, pa me gospodar posla da mu daš za ta dva mladića jedan talant srebra i dva para haljina". Neman mu drage volje dade još i više: dva talanta srebra i dva para haljina. Neman produži put, a Gijezije nađe zgodno mesto i sakri ono što je dobio, pa se vrati kući misleći da Jelisej ništa o tome ne zna.
Malo posle Jelisej upita slugu: "Gijezije, a gde bejaše ti malo pre?" Ko? Ja! Nigde, tu sam bio i nikuda nisam makao", odgovori Gijezije.
Na to mu prorok reče: "Zar ti misliš da ja nisam bio duhom uz tebe i da ne znam šta si od čoveka uzeo, da bi se obogatio, a nisi pomišljao da je Neman do skoro bio gubav, i da guba može preći na tebe? Za to, zbog lakomosti tvoje za bogatstvom, neka prione guba Nemanova na tebe i na potomstvo tvoje". I tako se dogodi, i Gejezije posta gubav.
Prorok Jelisej je umro u Samariji, a sahranjen je u Sevastoplju.
*** *** *** ***
Spomen proroku Jeliseju čini se 27. juna (14. juna).
Na ikoni prorok Jelisej predstavlja se u običnom tadašnjem odelu, gologlav, star i ćelav, a moglo bi i u onom momentu kako usled njegove kletve, izleću dva medveda i rastržu nevaljalu decu.
Na dan svetog Jeliseja seje se proso: "Jelisije proso sije, ide Vide da ga obiđe" (Vidovdan je dan posle Jeliseja).
Vidovdan je nepokretni verski praznik koga praznuju Srpska pravoslavna crkva (15. juna po julijanskom kalendaru, 28. jun po gregorijanskom) i Bugarska pravoslavna crkva i jedan je od najvećih srpskih praznika. Kod Srba je poznat pod nazivom Vidovdan, a kod Bugara Vidovden ili Vidov den.
Značaj Vidovdana za srpski narod proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum. Od svih je najznačajniji Kosovski boj, pogibija kneza Lazara (1371-1389) i tzv. propast Srpskog carstva, pa se tog dana, pored svetog Amosa, od početka XX veka slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika..
Pravoslavna crkva, 28. juna, slavi Vidovdan - praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika. Knez Lazar je bio jedan od velikana koji su vladali srpskim carstvom posle smrti cara Dušana.
Knez Lazar Hrebeljanović, rodom iz Prilepca kod Novog Brda, bio je jedan od plemića cara Dušana. Posle smrti Dušanovog sina cara Stefana Uroša, patrijarh Jefrem krunisao ga je za srpskog cara.
Vladao je od 1371. do 1389. godine i proglasio se za "gospodara svih Srba". Poslije smrti cara Uroša, kneza Lazara je patrijarh Jefrem krunisao kao srpskog cara. Za suverenog vladara svih Srba smatrala ga je i Carigradska patrijaršija.
Za vreme carevanja Lazar je ratovao sa tadašnjom moćnom turskom silom. Na Vidovdan 28. juna 1389. godine velika srpska vojska sastala se na Kosovom polju da odbrani Srbiju od najezde Turaka. U toj bici je i poginuo knez Lazar.
Tijelo mu je sahranjeno u Prištini, potom preneto u njegovu zadužbinu - manastir Ravanicu kod Ćuprije. Kada je počela seoba Srba, narod je sa sobom nosio i njegove svete mošti i sklonio ih u manastir Ravanicu na Fruškoj gori. Za vrijeme Drugog svjetskog rata 1942. godine tijelo mu je preneto u Beograd, odakle je 1988. godine premešteno ponovo na Kosovo u manastir Gračanicu. Odatle je 1989. godine preneto u Lazarevu zadužbinu manastir Ravanicu kod Ćuprije, gde i danas počiva.
U zasluge mu se pripisuju slanje izaslanstva sa monarhom Isaijom u Carigrad sa molbom da se skine anatema sa srpskog naroda, obnova manastira Hilandara i Gornjaka, ktitorstva nad mnogobrojnim crkvama i manastirima, kao i otpor turskim osvajanjima.
O poreklu narodnog naziva za ovaj praznik postoji više verzija, ali nijedna nije dokazana. Po jednoj je ovaj praznik nastavak slavljenja slovenskog paganskog božanstva Svetovida, koji je bio bog obilja i rata i koji je možda bio srpski vrhovni bog. Po drugoj interpretaciji su poštovanje svetog Vida donijeli sa sobom nemački katolički rudari Sasi, a njihov svetac je prilagođen lokalnom stanovništvu. To tumačenje se može lako pobiti kada se uzme u obzir da je ovaj praznik poznat i kod Bugara iako Bugarska nikada nije bila pod uticajem Rimokatoličke crkve, takođe ne treba sv. Vida isključivo dovoditi u vezu sa rimokatoličanstvom, jer je on ranohrišćanski svetac, koji se poštovao još pre podele hrišćana na pravoslavce i katolike. Međutim treba imati u vidu da su u Polablju gdje je takođe poštovan Svetovid, njegova svetilišta mahom zamijenjena crkvama posvećenim svetom Vitu, što upućuje na zaključak da je kult poštovanja staroslovenskog paganskog božanstva Svetovida zamenjen kultom sv. Vitusa (t. j. kod zapadnih Slovena kultom sv. Vita, a kod južnih Slovena kultom sv. Vida). Kod Srba i Bugara koji iako priznaju sv. Vida, kao ranohrišćanskog sveca, ovaj dan se poštuje više kao narodni praznik Vidovdan. Vidovdan je fiksni praznik koji Rimokatolička crkva obeležava 15. juna i posvećen je sv. Vidu (lat. Sanctus Vitus, u prevodu sa latinskog sveti Vitus, t. j. sveti Vid), a sam kult sv. Vida je bio vrlo jak na Jadranskom primorju.
Čudotvorac. Po smrti blaženog Memnonija bi Tihon izabran jednoglasno za episkopa, a posvećen slavnim Epifanijem, na eparhiju Amatuntsku. Čistota života njegova i revnost k Pravoslavlju preporučiše ga za ovaj čin. U to vreme još beše neznabožaca na ostrvu Kipru. I sveti Tihon poduze se s apostolskom revnošću da obraća neverne u verne. I imađaše on u tome velikog uspeha. Posle dugog truda u vinogradu Gospodnjem preseli se u blaženu večnost, oko 425. godine. Čudotvorcem je nazvat zbog mnogih čudesa koja je za života učinio. Otac mu je bio hlebar. Kad god bi ga otac ostavio u dućanu, on bi razdavao hleb siromasima besplatno. Jednom ga ukori otac zbog toga, a on se pomoli Bogu, i žitnica njihova napuni se žita tako da s mukom vrata otvoriše. Drugi put je, opet, posadio suho šiblje od loze, i loza je ozelenela i u svoje vreme plod donela.
Sveti mučenici Tigrije i Evtropije
Ova dvojica behu iz klira svetog Jovana Zlatousta. Kada Zlatousta zlobni ljudi proteraše iz Carigrada, zapali se saborna crkva, a plamen od nje diže se i pade na kuće gonitelja ovoga svetila Crkve. Narod je u tome video prst Božji, dok su neprijatelji Zlatoustovi taj požar pripisali njihovim privrženicima. Mnogi od ovih ljudi postradaše zbog toga, među njima i Tigrije prezviter i Evtropi- je čtec. Gradski načalnik, neki nekršteni Grk Optat, s naročitom zlobom diže hajku na zlatoustovce. Tigrije u mladosti beše rob nekoga bogataša, koji ga uškopi. Oslobodivši se ropstva, on se sav predade na službu crkvi, i u toj službi svetljaše kao sjajna luča. Toga "krotkog, smirenog, milostivog i gostoljubivog" čoveka Optat stavi na velike muke, pa ga onda posla na zatočenje u Mesopotamiju, gde u tamnici i skonča. Evtropije, devstvenik od rođenja, čist, neporočan i nezlobiv, bi bijen volovskim žilama i štapovima, i najzad obešen. Kada hrišćani poneše telo njegovo da pogrebu, ču se u vazduhu slatko angelsko pojanje.
Sveti mučenici Manuil, Savel i Ismail, Prepodobni Pior, otšelnik nitrijski
30 jun / 17 jun
Sveti mučenici Manuil, Savel i Ismail
Braća rođena, Persijanci, od oca neznabošca i majke hrišćanke. Vaspitani u duhu hrišćanskom i kršteni. I kao hrišćani behu visoki činovnici kod cara Alamundara.
Poslati caru Julijanu Odstupniku da vode pregovore i utvrde mir među carstvom Persijskim i Grčko-rimskim. Car Odstupnik priredi nekakvu svetkovinu idolima u Halkidonu. Na toj svetkovini car sa svojim velmožama prinosio je žrtve idolima. Persijski izaslanici su odsustvovali sa te svetkovine. Car ih prizove i naredi im, da i oni uzmu učešća u svetkovini i prinesu žrtve bogovima.
Onda oni izjave, da su oni strani podanici, da su došli kao izaslanici cara persijskog radi uspostavljanja mira među dva carstva, a ne zbog čega drugog; da su hrišćani, i da smatraju nedostojnim klanjati se mrtvim idolima i prinositi im žrtve. Car se razjari i baci ih u tamnicu. Sutradan ih izvede ponovo i počne se s njima prepirati o veri, no sveta braća bila su neodoljiva i nepokolebljiva.Tada ih privezaše za drveće nage i udarahu ih, i strugahu železnim četkama. Za sve vreme mučenja oni se moljahu Bogu s blagodardnošću za muke:
“O slatki Isuse, ove su nam muke slatke zbog ljubavi Tvoje!”
Angel Božji javi im se, uteši ih i oduze im svaki bol. Nasuprot svima međunarodnim odnosima opaki car Julijan najzad izreče presudu, da se ova tri brata mačem poseku. Kada ih posekoše, bi zemljotres veliki, zemlja se rascepi i primi tela svetih mučenika u sebe, da ih neznabošci ne bi sažegli po naređenju carevom. Tela mučenika potom zemlja izvrže, da bi ih hrišćani našli i česno sahranili. Čuvši car persijski, kako nečovečno Julijan predade smrti njegove delegate, spremi vojsku protiv njega. A Julijan pođe na carstvo Persijsko uveren u svoju pobedu. No bi potučen do nogu, i sam pogibe sa sramom, na radost i smeh celoga sveta.
****************************************
Prepodobni Pior, otšelnik nitrijski
Zagrejan ljubavlju prema Bogu Pior se rano odrekao sveta i udaljio u pustinju Misirsku, gde se herojski podvizavao. Za njega kažu, da nikad nije sedao za trpezu da jede, nego je uvek jeo stojeći i poslujući.
Kad su ga pitali zašto on tako čini, odgovori sveti Pior: “Neću da se zanimam jedenjem kao poslom nego kao uzgredicom”.
Kada su ga pozvali u savet da se sudi neki brat, koji beše nešto zgrešio, on dođe noseći na leđima jednu vreću peska a na prsima jednu malu kesu peska. Upitan, šta mu to znači, odgovori svetitelj:
“Vreća peska na leđima – to su moji gresi, koje ja ne vidim, a kesa peska – to su gresi moga brata, koje ja treba da sudim”.
Sva bratija se tada postide i uzviknu: “To je put spasenja!” Živeo je sto godina i upokojio se u Gospodu u IV veku.
Offline
