Od dana Hristovog rođenja započinje hrišćanska era, i od tog dana hrišćanski narodi, a i ostali svet, počinju brojati godine.
Za spomen rođenja Hristova, još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik - Božić. Sveti Jovan Zlatousti kaže da je Božić izvor za sve praznike hrišćanske, jer da nije bilo Hristovog rođenja, ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja, ni drugih.

Božić se od početka nije praznovao istog dana, već je tek u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija, uvedeno da se Božić praznuje odvojeno od Bogojavljenja i da se praznuje 25. decembra, po Julijanskom kalendaru (7. januara, po novom, Gregorijanskom). Toga istog dana Rimljani su imali praznik koji se zvao "Dies natalis Solis invicti", dan slavljenja sunca koje se neprestano vraća k letu i obnavlja, pa je praznovanje Božića određeno u taj dan da bi se potisnuo ovaj rimski praznik.

Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uveče (od 15. novembra do 24. decembra), koji nije tako strog kao uskršnji. On odgovara zimskom, godišnjem odmoru. Međutim, Božić, ma u koji dan pao, mrsni je dan.

Na ikoni se Hristovo rođenje predstavlja ovako: pećina i u njoj jasle; presveta Bogorodica sa Josifom i mladim Isusom. Pastiri se klanjaju, a sjajna zvezda svojom svetlošću osvetljava novorođenog Hrista. Na visini lete anđeli, za jasle privezane su mazge, a jagnje je u prvom planu.

O Božiću ljudi se, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi".

Ni jedan praznik nema više narodnih običaja nego Božić, koji se održavaju i dan danas. Najčešći običaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik, a ima i mnogih drugih verovanja, gatanja, izreka i poslovica.

Misli se da je kod starih, mnogobožačkih Srba, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta. Primivši hrišćanstvo, u oči dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče, a badnja na jednom kraju namažu medom, koji deca ližu, da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag.

Crkva je badnjaku dala novi smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radošću i miljem, zdravljem i obiljem.

Ranije, dok su ljudi više živeli na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukućana ode u zabran (šumu) i izabere drvo, koje mora biti mlado i cerovo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i nazove mu: "Dobro jutro i čestiti ti Badnji dan". Zatim zaseče na dva mesta da ispadne iver, i taj iver uzme sa sobom. Odsečeno drvo okreše, odnese kući i uveče naloži na vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a drugi, gornji kraj ostavlja se za položajnika. Zbog toga što se na taj dan pali badnjak, i dan se zove Badnji dan.

Danas se, naravno, badnjak u gradovima kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista, a ritual skraćen, ili se badnjak jednostavno samo drži u kući.

Uoči Božića slamom se posipa pod u kući, čime se dom pretvara u onu pećinu vitlejemsku, u kojoj se rodio Hristos, i u kojoj se prostirala slama radi ležanja stoke. U seoskim kućama slama na podu leži i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.