Ovaj Hrisant bio je jedinac sin nekoga velikog boljara Polemija, koji se preselio iz Aleksandrije u Rim. Kao sin bogatih roditelja Hrisant izuči sve svetske škole imajući najučenije ljude za učitelje.
No svetska mudrost zbuni ga i ostavi u neizvesnosti, šta je istina. I on tugovaše zbog toga. No Bog koji o svima i svemu promišlja ublaži tugu njegovu: do ruku mladoga Hrisanta dođe napisano Jevanđelje i dela apostolska. Pročitavši to Hrisant bi obasjan istinom.
No on željaše učitelja, i nađe ga u licu nekoga Karpofora, sveštenika, koji ga i nastavi i krsti. No to se ne dopadne ocu njegovom, koji sve pokuša da bi ga odvratio od vere Hristove. Ne uspevši ništa, zli otac ga najpre htede razvratiti zatvarajući ga sama sa bestidnim devojkama. No Hrisant pobedi samoga sebe i u tome, i održa se u čistoti. Tada ga otac primora da se oženi neznabožačkom devojkom Darijom.
No Hrisant savetova Dariju da i ona primi veru Hristovu i da žive kao brat i sestra, premda prividno u braku. Kada mu umre otac, Hrisant poče slobodno ispovedati Hrista i živeti po hrišćanski, i on i sav dom njegov. U vreme cara Numerijana biše i on i Darija strašno mučeni zbog vere. No i sam mučitelj Klavdije, videći strpljenje ovih česnih mučenika i čudesa koja se projaviše pri njihovom mučenju, primi veru Hristovu sa celim domom svojim. Zato i Klavdije bi utopljen u vodu, oba sina mu posečena, a žena mu na gubilištu, očitavši molitvu, izdahnu.
Darija toliko bi istrajna u mukama, da neznabošci vikahu: Darija je boginja! Najzad bi naređeno te Hrisanta i Dariju zasuše kamenjem u jednom dubokom rovu. Na tom mestu docnije podiže se crkva. Blizu toga rova bi neka pećina, u koju se jednom sabraše neki hrišćani na molitvu i pričešće u spomen svetog mučenika Hrisanta i Darije. Saznavši za ovo, neznabošci navališe te zatvoriše ovu pećinu, i tako smrću oteraše te hrišćane iz ovoga sveta u bolji svet, gde Hristos Gospod caruje u večnosti. Ovi slavni mučenici, Hrisant i Darija, i ostali s njima, među kojima Diodor sveštenik i Marijan, đakon, postradaše za Hrista u Rimu 283. i 284. godine.
Prepodobni Oci poubijani u manastiru Svetog Save Osvećenog
02 april / 20 mart
Prepodobni mučenici Jovan i drugi. Prepodobni mučenici Jovan i drugi, iz obitelji svetog Save Osvećenog kod Jerusalima. Ovaj slavni manastir, posećivan i od svetog Save srpskog, i obdaren od nekoliko vladara srpskih, i dan-danas postoji. Više puta napadat je od divljih Arapa, pljačkan i pustošen, no Promišlju Božjom, uvek je obnavljan i do danas sačuvan. U vreme carovanja Konstantina i Irine bi napadnut od Arapa i opljačkan. Monasi ne hteše bežati, nego savetujući se sa svojim igumanom Tomom, rekoše: "Mi smo odbegli iz sveta u ovu pustinju radi ljubavi Hristove, sramota je sad da bežimo iz pustinje iz straha od ljudi. Ako budemo ubijeni ovde, bićemo ubijeni zbog naše ljubavi prema Hristu, zbog koga smo i došli ovde da živimo". - I tako odlučivši, dočekaju nenaoružani oružane Arape, kao jaganjci vukove. Arapi neke od njih strelama umrtve, a neke zatvore u pećinu svetog Save, pa nalože vatru na ulazu, te ih dimom uguše. I tako mnogi od njih skončaju kao mučenici Hrista radi i presele se u carstvo Onoga koga su ljubili i radi čije su ljubavi izginuli. Česno postradaše pred Vaskrs 796. godine u vreme cara Konstantina i Irine i patrijarha jerusalimskog Ilije. No ubrzo postiže pravedna kazna divlje napadače. Vraćajući se svojim šatorima, oni se posvađaju i u uzajamnoj borbi svi izginu. To se dogodilo 796. godine.
Sveta mučenica Fotina
To je ona žena Samarjanka koja je imala tu retku sreću da razgovara sa samim Gopodom Hristom na Jakovljevom bunaru kad Sihema (Jn 4, 1-42). Poverovavši u Gospoda, ona je posle pošla da propoveda Njegovo Jevanđelje, sa svoja dva sina, Viktorom i Josijom, i sa pet sestara koje se zvahu: Anatolija, Fota, Fotida, Paraskeva i Kiriakija. Došli su bili u Kartagenu u Africi. No budu osuđeni i u Rim dovedeni, u vreme cara Nerona, i u tamnicu bačeni. Božjim Promislom, kći Neronova Domnina dođe u dodir sa svetom Fotinom, i od ove bude obraćena u veru Hristovu. Posle tamnovanja svi postradaše radi Hrista. Fotina, koja je na bunaru prvi put bila obasjana svetlošću istine, bude bačena u bunar, gde skonča, i ode u besmrtno carstvo Hristovo.
Postradao za ikone od cara Lava Jermenina. Bio monah i sabrat manastira Studitskog. Pa kad veliki Teodor Studit bi u zatočenju, ovoga Jakova baciše na velike muke, da bi se odrekao ikonopoštovanja. No on osta istrajan i veran Pravoslavlju do kraja. Izubijana i izmučena, vrate ga nazad u manastir, kada zli car Lav zlo završi život. U manastiru umre od teških uboja i preseli se među nebesne građane.
Pod carem Konstancijem trpeo je mnogo od arijanaca. I u to vreme beše se pročuo kao veliki revnitelj Pravoslavlja i istinski pastir stada slovesnoga u Ankiri. A kad potom stupi na presto Julijan Odstupnik i poče gonjenje hrišćana, Vasilije javno izobličavaše ovo novo nečestije i utvrđivaše svoje ljude u veri. Zato bi bačen u tamnicu. Pa kad car Julijan dođe u Ankiru, bi Vasilije izveden pred cara, i car ga poče nagovarati da ostavi veru Hristovu obećavajući mu počasti i bogatstvo. Tada Vasilije odgovori caru: "Ja verujem Hristu mome, koga si se ti odrekao, i koji je tebi dao ovo zemno carstvo, ali će ti se ono skoro i uzeti. Zar tebe nije stid oltara, pod kojim si se spasao od smrti kao osmogodišnji dečak, kad su tražili da te ubiju?... Zato će ti se uskoro oduzeti ovo vremeno carstvo, i telo tvoje neće biti pogrebeno, kada izvrgneš dušu u ljutim mukama". - Razljuti se Julijan i naredi da se Vasiliju svaki dan dere sedam kajiša kože s tela. I tako činiše mučitelji nekoliko dana. Kada Vasilije ponovo izađe pred cara, on uze sam sa sebe jedan kajiš svoje sopstvene hože i baci Julijanu u lice viknuvši mu: "Uzmi, Julijane, i jedi, ako ti je takvo jelo slatko, a meni je Hristos život!" - Taj događaj razglasi se po varoši, i car se od stida ukloni tajno iz Ankire u Antiohiju. Vasilija pak produže mučiti usijanim gvožđem dokle ne predade dušu svoju Gospodu, za koga je mnogo stradao 363. godine.
Rođen u Neapolju od oca neznabošca i majke hrišćanke. Nikon beše oficir rimski u Neapolju. I ne beše kršten, iako ga majka, tajno od oca, poučavaše veri Hristovoj. Jednom kad pođe sa svojom četom u boj, posavetova ga majka, ako mu bude do nevolje, da se prekrsti i prizove Hrista na pomoć. I zaista, kada u boju Nikonova četa bi opkoljena i sasvim blizu konačne pogibije, Nikon se prekrsti i u srcu zavapi Hristu. U tome času on se ispuni neobičnom silom, jurne u neprijatelje svoje, i jedne pobije a druge nagna u bekstvo. Vraćajući se doma Nikon neprestano u čudu uzvikivaše: "Veliki je Bog hrišćanski!" Pošto obradova majku izvešćem o svojoj pobedi pomoću krsta Hristovoga, on tajno otplovi u Aziju, gde ga episkop kizički Teodosije krsti. Po krštenju zatvori se u jedan manastir, gde se predade učenju i podvigu. No pred smrt episkop Teodosije imade viziju, u kojoj mu bi naređeno, da sebi za naslednika rukopoloži Nikona. Starac Teodosije odmah pozove Nikona i rukopoloži ga za đakona, potom za prezvitera i episkopa. No Božjim Promislom Nikon uskoro dođe u Neapolj gde obrete svoju majku još u životu. Po smrti materinoj on se udalji sa devet učenika, negda ratnih drugova, u Siciliju, i tamo se odade propovedi Jevanđelja. No beše strašno gonjenje hrišćana u to vreme. I knez Kvintijan uhvati Nikona sa drugovima i udari na velike muke. Njegovih stotinu devedeset učenika i drugova biše posečeni. A Nikona je mučitelj vezivao konjma za repove, bacao ga s visoke stene u provaliju, tukao, strugao, no Nikon sve te muke prežive. Najzad bi posečen mačem i preseli se Gospodu. Njegovo telo bi ostavljeno u polju, da ga ptice pojedu. No neko čobanče, s besnim duhom, zakači se i padne na mrtvo telo Hristovog mučenika, i odmah se isceli. Ono razglasi o telu Nikonovom, te hrišćani dođu i česno ga pogrebu. Postrada sveti Nikon u vreme cara Dekija.
SIN Kariona Misirca, koji kao dete ode sa ocem svojim u Skit i zamonaši se. I dostiže do tako ogromnog smirenja i vrline, da postade obitalište blagodati Svesvetoga Duha, te mu dan i noć srce goraše blagodaću. Iako mlađi od mnogih otaca i staraca u Skitu, mnogi veliki oci i starci želeli su da se pouče od njega, znajući da na njemu počiva Duh Sveti. Tako, jednom ga upita Sv. Makarije: Reci mi, šta je posao monaha? Zaharije odgovori: Zar mene pitaš, oče? Na to mu ava Makarije reče: Da, čedo Zaharije, jer me neko u duši potstiče da te to upitam. Zaharija odgovori: Po mome mišljenju, oče, posao je monaha - primoravati sebe na sve za povesti Božje.
Jednom prilikom ava Mojsije upita Zahariju: Reci mi, šta da radim? Čuvši to, Zaharija se baci pred noge avi Mojsiju, govoreći: Ti mene pitaš, oče? Starac mu odgovori: Veruj mi, čedo, videh Duha Svetog gde siđe na tebe, i to me prinudi da te pitam. Tada Zaharija skide svoj kukulj (tj. monašku kapu), baci ga pod noge i , pošto ga izgazi, reče: Ako čovek ne smrvi sebe ovako, ne može biti monah! - Njegov otac, ava Karion, govoraše: Ja sam mnoge trudove i podvige podneo, veće od trudova sina mog Zaharije, ali nisam dostigao tu duhovnu meru kao on zbog njegovog smirenja i ćutanja.
Kada prepodobni Zaharija beše na samrti, upita ga spomenuti ava Mojsije: Šta vidiš? Zaharija mu odgovori: Nije li bolje, oče, da čovek ćuti? Na to mu starac reče: Da, čedo, bolje je, zato i ćuti. - A na sam čas smrti njegove, ava Isidor, koji sećaše pored njega, pogledavši u nebo, reče: Raduj se, čedo moje, Zaharija, jer ti se otvoriše vrata nebeskog carstva.
KADA se Presvetoj Djevi navrši jedanaest godina prebivanja i služenja pri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od Rođenja - kada, dakle, stupi u 15-tu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenja za sve sveštenike bi odgovor Presvete Djeve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući ni s kim u brak! Tada po promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bi jednome od njih uručili Djevu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranje o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik. U domu Josifovom Presveta Djeva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Svetog Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. Gotovo nikad iz kuće ne izlažaše, niti se interesovaše svetskim stvarima i događajima. Malo je s kim uopšte govorila, i nikad bez naročite potrebe. Najčešće je u kući opštila sa dvema kćerima Josifovim. No kada se navrši vreme prorečeno Danilom prorokom, i kada Bog blagovoli ispuniti obećanje svoje izgnanom Adamu i prorocima, javi se veliki arhangel Gavril u odaji Presvete Djeve, i to, kako neki svešteni pisci pišu, u trenutku baš kada je ona držala otvorenog proroka Isaiju i razmišljala o njegovom velikom proročanstvu: Gle, devojka će začeti i rodiće sina! (Is. 7, 14). Javi joj se Gavril u evetlosti arhangelskoj i reče joj: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! i ostalo sve redom kako piše u Evanđelju božanstvenog Luke (Lk. 1, 26-38). Sa ovom arhangelskom blagovešću, i sa silaskom Duha Svetoga na Djevu Prečistu, otpočinje spasenje ljudi i obnovljenje tvari. Istoriju Novog Zaveta otvorio je arhangel Gavril rečju: Raduj se! da oznamenuje time, da Novi Zavet ima da znači radost za ljude i za svu stvorenu tvar. Otuda i Blagovest se smatra koliko velikim toliko i radosnim praznikom.
CRKVA je iz starine, od jerusalimskih tipika i ustava velike obitelji svetog Save Osvećenog, primila da u prvi Dan po Blagovesti Presvete Deve Bogorodice praznuje sabor svetog Arhangela Gavrila, blagovesnika radosti. Jer treba na dostojan način odati poštovanje onome koji posluži tajni našeg spasenja, donoseći Prečistoj Djevi vest o ovaploćenju Boga Reči u prečistoj utrobi njenoj. Kada se od svih graćana jednoga grada ukazuje veliko poštovanje izaslaniku zemaljskog cara koji donosi gradu neku milostivu reč carevu, utoliko više treba naročitim praznikom odavati poštovanje izaslaniku Nebeskog Cara, divnom knezu Anđelskom, koji je celom rodu ljudskom doneo svemilostivu vest o večnom spasenju. Kako je znamenit ovaj izaslanik koji je ranije sam ukazao svetom Zahariji na svoje dostojanstvo, govoreći: Ja sam Gavril što stojim pred Bogom (Lk. 1, 19), tojest bliže stojim prestolu Božjem nego drugi Anđeli. I kao što u zemaljskom carstvu onaj dostojanstvenik koji je najbliži caru ima više ugleda od ostalih dostojanstvenika koji stoje podalje, tako i u nebeskom carstvu: sveti Anđeli koji stoje bliže Bogu i izbliza posmatraju Božja tajanstva, sijaju većom slavom i ugledom od ostalih Anđela koji su u nižim činovima.
Sveto Pismo kazuje da postoje sedam Anđela najvišeg čina, vrhovni knezovi Anđelski, koji svagda stoje najbliže Bogu i nepristupnoj slavi Božjoj. U knjizi svetog Tovita piše da saputnik mladog Tovija objavljuje da je on jedan od sedmorice Anđela što stoje pred Bogom (Tov. 12, 15). I sveti Jovan Bogoslov u svome Otkrivenju spominje sedam vrhovnih Anđela, govoreći: Blagodat vam i mir od Onoga koji jeste, i koji beše, i koji će doći; i od sedam duhova koji su pred prestolom njegovim (Otkr. 1, 4). Od tih dakle sedam Anđela jedan je sveti Gavril, po broju drugi, posle svetog Mihaila prvi. Jer se oni poimence ovako nabrajaju: Mihail, Gavril, Rafail, Uril, Selatil, Jegudil, Varahil.
SVETA Matrona, kao sirota devojka, beše služavka u kući jednoga Jevrejina u Solunu, čija se žena zvaše Pautila. Ova gospođa njena često se rugaše Matroni zbog njene vere u Hrista, mnogo je zlostavljaše, a često i bijaše, primoravajući je na jevrejsku veru. No Matrona sve to trpljaše krotko Hrista radi, i tajno iđaše u crkvu. Jednom dozna Pautila da je Matrona krišom od nje išla u crkvu, pa je sva gnevna upita: Zašto nisi išla u sinagogu nego u hrišćansku crkvu? Na to joj blažena Matrona smelo odgovori: Zato što u hrišćanskoj Crkvi živi Bog, a od sinagoge jevrejske On odstupi. To je razlog što ne idem u sinagogu nego u crkvu.
Besna zbog takvog odgovora, Jevrejka je nemilosrdno istuče i zatvori u jednu mračnu odaju, gde je povrh toga još i veza. No sutradan nađe je odvezanu silom Božjom kako kleči na molitvi i hvali Boga. I opet je gospođa izbi sirovim žilama namrtvo, zatim je još čvršće veza, pa ponova zatvori u odaju, i zapečati vrata, da joj ne bi ko ulazio i našao joj se u nevolji. I ostade svetiteljka u tom zatvoru četiri dana bez hrane i pića, Bogom krepljena. Onda Pautila skide pečate sa vrata, i kad ih otvori ona opet ugleda Matronu odvezanu gde stoji na molitvi. To je strahovito razjari, i ona debelim motkama silno izbi blaženu, pa je jedva živu opet zatvori, gde svetiteljka skonča predavši duh svoj Bogu. Tada uze opaka žena telo svete devojke i baci sa visine svoje kuće na zemlju. Hrišćani uzeše mnogonapaćeno telo svete mučenice Matrone i česno sahraniše. Potom episkop solunski Aleksandar, saznavši za mnoga učinjena čudesa od svete mučenice, podiže crkvu u njeno ime, i u njoj položi česne mošti njene. A zlu mučiteljku Pautilu uskoro postiže pravedna kazna Božja: sa onog istog mesta na kući, sa koga je bacila dole telo Matronino, ona se omakne, padne na kaldrmu i razbije se na mrtvo. I tako zlo izvrže bednu dušu svoju.
Sveta Matrona postradala u trećem ili četvrtom stoleću.
PREPODOBNI Ilarion bi od rane mladosti monah. Noseći krst i sledujući Raspetome, on uzdržanjem pokori telesne strasti, i sve monahe prevaziće vrlinom. Zatvorivši sebe u mračnu odaju, on mnogo godina provede daleko od svake vere, i prosveti se bestrašćem. Stoga se udostoji svešteničkog čina. I bi iguman manastira Pelekita blizu Helesponta, u Aziji. On satvori divna čudesa: rečju otstranjivaše živrtinje štetočine sa useva u polju, rečju ih odgonjaše sa njiva i gradina, molitvom zaustavi veliki grad, za vreme suše izvede kišu, razdeli reku kao prorok Jelisej, isceli čoveka sa suhom rukom, slepcu da rova prozrenje, mnoge hrome isceli, đavole izgoni, ribarima koji su dugo uzalud lovili napuni mreže ribama.
U osmoj pesmi Kanona sveti Josif Pesmopisac piše za njega da je od mučitelja podneo gonjenje za poštovanje česne ikone Spasiteljeve, i naziva ga mučenikom. Jer je živeo u vreme ikonobornog cara Lava III Isavrijanca, i bio mnogo zlostavljan.
Vojvoda carev napade s vojskom iznenada na manastir Pelekit, i to na Veliki Četvrtak za vreme svete liturgije: ulete drsko u oltar, zabrani da se peva, i svete životvorne Tajne Hristove baci na zemlju. Zatim uhvati četrdeset i dva najuglednija monaha, pa ih okova u lance, a ostale stavi na razne muke: neke silno izbi i tela im pokida, nekima brade i lica smolom namaza i zapali, a nekima noseve odreza. Potom manastir sa crkvom zapali. A prepodobnog oca Ilariona sa ostalih četrdeset i dva okovanih otaca posla u zatočenje blizu Efesa, gde on u tamnici skonča 754. godine, i preseli se u carstvo Hristovo.
O STRADANjU prepodobnog Marka, episkopa aretusijskog, sveti Grigorije Niski u svojoj Prvoj Reči protiv bogomrskog cara Julijana Odstupnika piše ovo: Ko ne zna šta se dogodi divnom Marku aretusijskom? I ko se neće setiti povesti o njemu? On je u vreme cara Konstantina Velikog razorio neki hram neznabožački, i mnoge neznabošce izveo iz zablude na put spasenja, ne samo svojim blagovestnim besedama nego isto tako i svojim besprekornim životom. Stoga su ga mrzeli i bili ljuti na njega svi demonoljubivi Aretusijanci. I kada neznabošci dobiše silu za carovanja Julijana Odstupnika, u to ljuto vreme prepodobnog Marka dočepaše ruke mučitelja. Plamen gneva neznabožačkog buknu, i stade se naglo širiti. Videći to, prepodobni namisli da se ukloni, ne toliko od straha, koliko povinjujući se zapovesti Gospodnjoj: Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23). Jer nama se naređuje da se sklanjamo od gonitelja. Jer hrišćani, ma da junačni i čvrsti u trpljenju, treba da se ne samo staraju o svome spasenju nego i da gonitelje štede, da ne bi, besni od zlobe, naneli sebi veliku pogibao.
I kada sveti Marko vide gde zbog njegovog bekstva i skrivanja druge zlostavljaju, tlače, kinje, i na teške duševne muke stavljaju, on donese odluku, te se vrati iz bekstva, i dobrovoljno se prijavi razjarenim neznabošcima. I kakvu onda svirepost ne dožive? koju muku ne izmisliše? Svaki se trudio da mu zada posebnu muku; no to mnoštvo muka samo raspaljivaše svetiteljevo junaštvo. I to ih naročito dovođaše do besa što su smatrali da se on vratio među njih, ne toliko što je hrabar u mukama, već što ih prezire i nipodaštava. I starac svetitelj, dobrovoljni stradalnik, bi vučen kroz grad, mučen, šiban, grđen od sviju, od mladih i starih, od ljudi i žena, od gradonačelnika i prvaka. Svi su se utrkivali, ko đe mu naneti veću pakost i grubost. Mislili su da je velika stvar - izložiti mukama mnogim i satrti starca koji se junački držao. Vukoše ga po ulicama, valjaše ga po blatu, na muke dodavahu uvrede, čupaše ga za kosu, kidahu mu delove tela, gurahu ga, telo mu noževima bodijahu. I taj tužni prizor okrenuše na smeh i potsmeh: privezaše ga za drvo, odrezaše mu uši tankim a jakim koncima, pa ga onda obnažiše i medom namazaše, pa ostaviše na letnjoj vrućini, da bi ga ose, komarci i stršljenovi izujedali. No mučenik Hristov, iako sasvim star, pokazivaše se vrlo mlad u podnošenju muka, lice mu ostade svetlo, pa čak i u samim tim mukama on nalažaše neku nasladu, i rugaše se mučiteljima. Još se i to kazuje o njemu, da bolove nije osećao, već kao da je neko drugi stradao a ne on. I stradanje svoje smatrao je za slavu svoju, ne za nevolju.
O životu svetog Jovana Lestvičnika, pisca Lestvice, ne zna se mnogo. Obično se uzima da je rođen 525. godine, verovatno u Carigradu, u pobožnoj porodici bogatih i znamenitih carigradskih plemića, svetih Ksenofonta i Marije. Prema onome što o njemu piše monah Danilo, sveti Jovan je došao u Sinajski manastir kada je imao šes-naest godina. Sinajski manastir, od IX v. poznat pod imenom svete Ekaterine, sagradio je vizantijski car Justinijan 527. godine u severnom podnožju jednog od glavnih sinajskih vrhova, Džebel Muse, na Sinajskom poluostrvu. Manastir je ubrzo postao središte duhovnog života i stecište monaha iz Egipta i Palestine, pa čak i iz drugih, daljih zemalja. Tu dolazi i sveti Jovan, i živi pod rukovodstvom svetog starca Martirija sve do starčeve smrti, punih devetnaest godina. Tada se povlači u jednu pećinu u sinajskim vrletima, na mestu zvanom Tola, gde živi punih četrdeset godina u veoma strogom podvigu, i to prvo potpuno sam, a potom sa učenikom Mojsijem. Njegovi podvizi i svetost počinju da privlače ljude, monahe, koji dolaze radi saveta, utehe, isceljenja. Izgleda da se posle četrdeset godina provedenih u Toli vratio u manastir da nastavi sa opštežiteljnim podvigom, možda i na traženje braće. Tek, sigurno je da ga bratstvo Sinajskog manastira bira za igumana. Taj izbor se dogodio verovatno početkom 600. godine, jer je s jeseni te godine sačuvano jedno pismo svetog Grigorija Velikog, pape rimskog upućeno svetom Jovanu kao igumanu sinajskom. Koliko je sveti Jovan posle toga proveo na položaju igumana nije moguće utvrditi, ali se zna da ga je za života napustio, ustupivši ga rođenom bratu, Georgiju, i povukao se u svoju isposnicu u Toli, gde je verovatno i umro. Ako je tačno predanje da je umro u osamdeset trećoj godini starosti, onda bi godina njegove smrti mogla biti 608.
OVAJ veliki ugodnik Božji, sveti Ipatije, episkop u gradu Gangri u Paflagoniji, učestvovao je na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji, gde je sa ostalim svetim Ocima boreći se za veru predao Arija anatemi. Imao je od Boga veliku silu čudotvorstva: isceljivao je od svake bolesti, i izgonio demone. U jednom selu gorku vodu on pretvori u slatku. Na drugom jednom mestu on molitvom izvede toplu lekovitu vodu. A kad je jednom po mračnoj noći putovao pored jedne reke, zapaljene sveće javljale su se iz vode i osvetljavale mu put, da se ne bi okliznuo i pao u reku. On i strašnog drakona umrtvi. Jer za carovanja Konstancija, sina Konstantina Velikog, na neki nepoznat način uvuče se odnekud u carske palate veliki drakon, i leže pred sama vrata carskih riznica, gde se čuvalo zlato i celokupno bogatstvo carsko. I ne davaše nikome da se približi. Uplašen time, car Konstancije posla izaslanike svetitelju Božjem Ipatiju, moleći ga da dođe u Carigrad, jer svetitelj beše pročuven na sve strane zbog čudesa koja je blagodaću Hristovom činio. Pri dolasku car ga srete i pokloni mu se do zemlje, i ukaza mu svako poštovanje.
I moljaše ga da svojom molitvom otera ispred carskih riznica drakona, koga nikakva ljudska sila nije mogla oterati. Mnogi su duhovnici pokušavali da ga molitvom odagnaju, ali nisu uspevali, pa su neki i postradali. Svetitelj mu na to reče: Ako naša molitva i ne uspe, care, uspeće tvoja vera u Boga.
I pavši na zemlju, svetitelj se moljaše dugo. Zatim ustade i reče caru: Naredi da se usred hipodroma, gde se nalazi statua tvoga oca, postavi velika peć i naloži jaka vatra, pa nek me čekaju dok ne dođem tamo. - To odmah bi učinjeno. Sveti čudotvorac Ipatije uze svoj arhijerejski žezal, ode k carskim riznicama i stade žezlom biti drakona. Car i narod su to izdaleka sa strahom i trepetom posmatrali, jer se drakon ne htede pomaći, iako ga je svetitelj dugo udarao. Očekivali su da drakon skoči na svetitelja i ubije ga, kao što je uradio sa nekim sveštenicima. No svetitelj podiže oči k nebu, prizva Gospoda u pomoć, pa žezal metnu u usta drakonu, i reče mu: U ime Gospoda mog Isusa Hrista hajde za mnom! Drakon steže zubima žezal, i iđaše sa svetiteljem kao vezani zarobljenik, jer ga veliki čudotvorac zaista sveza silom Božjom. I tako vodeći drakona, svetitelj obiće ceo ipodrom i trg. A svi sa užasom i divljenjem posmatrahu to. Jer drakon beše veoma strašan, imao je u dužinu šesdeset lakata. I kad se svetitelj približi do silno užarene peći, on reče drakonu: U ime Hrista, koga i ja najmanji propovedam, naređujem ti da uđeš u ovaj oganj! - Strašni drakon se zaleti, ulete u užarenu peć, i tamo izgore.
I svi prisutni, koji to sa užasom posmatrahu, proslaviše Boga što u dane njihove javi svetu takvo svetilo i takvog čudotvorca kao što je sveti Ipatije. Tada car uznese veliku blagodarnost Bogu i njegovom ugodniku, svetom Ipatiju. I otada počitovaše blaženoga kao oca svog. I naredi car da se izradi Ipatijev lik još za života ovoga svetitelja, i taj lik držaše car u svome dvoru kao oružje protiv svake neprijateljske sile.
Kada se sveti Ipatije vraćao iz Carigrada u svoj grad, na putu u jednom tesnacu čekala ga je naoružana zaseda zlobnih jeretika Novatijana. I kada on naiđe, oni iznenada naleteše na njega, mnoge mu rane zadadoše, pa ga sa visokog brega u neko blato baciše. A svetitelj, jedva živ, podiže malo ruke uvis, uperi pogled u nebo, i kao nekad sveti prvomučenik Stefan moljaše se za svoje ubice, govoreći: "Gospode! ne primi im ovo u greh!" I dok se on još tako molio, žena jedna iz te iste družine udari ga kamenom u glavu i svetitelj skonča svoj zemaljski život. A sveta duša njegova, odrešivši se od tela, uziđe k Bogu. Ubice pak uzeše telo svetiteljevo, sakriše ga u jednoj obližnjoj plevnji, i otidoše.
Ali kazna Božja brzo postiže ubice: onu ženu odmah spopade nečisti duh, i ona najednom polude, i uze onaj isti kamen i udaraše njime sama sebe. Zatim i svi ostali poludeše, i silno se paćahu.
Potom zemljodelac, sopstvenik one plevnje, koji ništa nije znao o zločinačkom ubistvu, dođe da uzme iz plevnje hranu za stoku. I ču glas Anđela koji pevahu, i zaprepašćen čućaše se. A kad uzimaše seno, on obrete mrtvo telo sve izvranavljeno, i još se više uplaši. I raspoznavši da je to telo njegovog episkopa, svetog Ipatija, on hitno obaves^i svoje sažitelje, pa onda otidoše u grad Gangru, te izvestiše o tome. I odmah se graćani gangrski sa velikim plačem uputiše tamo, uzeše česno telo svetog oca i pastira svog, pa ga česno sahraniše na istaknutom mestu.
A kada su telo svetiteljevo nosili da sahrane, žena ubica iđaše za svetim telom i udaraše sebe onim istim kamenom kojim ubi arhijereja Božjeg, i pred svima ispovedaše greh svoj. Kada sveto telo bi sahranjeno, tada se ova žena isceli od ludila na svetiteljevom grobu. Isto tako na svetiteljevom grobu isceliše se od ludila i svi ostali učesnici u ubistvu svetitelja. Tako svetitelj i po smrti svojoj javljajući nezlobivost svoju, učini dobro neprijateljima svojim. A dogodiše se tamo i mnoga druga čudesa i isceljenja ljudima, koji su s verom dolazili na grob svetiteljev.
Marija Egipćanka (oko 344 – oko 421) je pokajana aleksandrijska bludnica koja je postala hrišćanska svetica.
Rođena je oko 344. godine negde u Egiptu, a sa dvanaest godina je pobegla od roditelja za Aleksandriju, gde je živela razuzdano i razvratno. Iako neki pisci govore o njoj kao o prostitutki, ona sama govori da je često odbijala novac koji joj je nuđen za seksualne usluge, i da je bila gonjena jedino „neutaživom željom i neukrotivom strašću“. Nakon sedamnaest godina ovakvog života, krenula je brodom u Jerusalim povodom nekog hrišćanskog praznik, ne iz verskih razloga već nadajući se da će u gomili hodočasnika pronaći nove ljubavnike koji će moći da zadovolje njenu požudu. Prevoz do svetog grada je plaćala svojim telom. Prispevši u Jerusalim, nastavila je da se raskalašno ponaša, zavodeći omladinu, i strance i domaće.
Za vreme praznika Vozdviženija životvornog krsta Gospodnjeg, kada su svi krenuli ka crkvi, htede i ona ući u crkvu, ali je neka nevidljiva sila zadržavaše i ne davaše joj ući. Misleći da nju, kao krhku ženu, istiskuje iz reda guranje mnoštva, odlučila je da umeša u svetinu i da zajedno sa ostalima bude unesena u hram; međutim, opet je samo nju, čim bi se dotakla crkvenoga praga, neka čudna sila gurala nazad. Još nekoliko puta je bezuspešno pokušavala da uđe u hram, pa uvidevši da joj se ne da, ona poče roniti suze, silno se kajući. I ugledavši ikonu (ili kip)presvete Bogorodice u dvorištvu crkve, ona joj se u velikom strahu poče moliti za oprost grehova, obećavajući da će napustiti svet (odnosno postati asketa). Zatim još jednom pokuša ući u crkvu, i ovaj put uđe bez i najmanje smetnje. Pošto celiva časni krst, ona se vrati ikoni Bogorodice da joj zahvali, no u tom ču glas: „ako pređeš Jordan, naćićeš pravi mir!“ Ona odmah krenu za manastir svetog Jovana na obali reke Jordan, gde se pričesti. Sledećeg jutra, pređe reku i povuče se u arabijsku pustinju da tamo provede ostatak života. Sa sobom ponese samo tri vekne hleba, a nakon što ih je pojela, hranila se samo onim što je mogla naći u pustinji, uglavnom divljim rastinjem. Tako je proživela u pustinji 47 godina, u molitvi i borbi sa iskušenjima i strasnim pomislima.
Otprilike godinu dana pred smrt, ispričala je svoj život monahu Zosimu Palestinskom (moguće iz manastira svetog Jovana, u kom se pričestila) koji se beše povukao u pustinju radi posta. Kada ju je neočekivano sreo u pustinji, ona beše potpuno naga, suha i skoro neprepoznatljiva kao ljudsko biće. Isprva, ona se uplaši, a zatim ga oslovi po imenu i zatraži mu ogrtač da se pokrije da bi mu ispričala svoj život. Kasnije, dok se molila, Zosim je vide da levitira iznad površine zemlje. Pre no što su se rastali, ona ga zamoli da joj iduće godine za veliki četvrtak donese pričešće na obalu Jordana. Kada Zosima iduće godine dođe s pričešćem, vide je gde prelazi reku hodajući po vodi kao po suhu. Nakon što ju pričesti, ona ga zamoli da sledećeg uskrsa dođe na isto mesto gde su se prvo sreli. Zosima je sledeće godine putovao 20 dana od svog manastira do tog mesta, na kome je pronađe mrtvu, i više glave na pesku napisano: „Pogrebi, ava Zosime, na ovom mestu telo smerne Marije, predaj prah prahu, prestavila sam se 1. aprila u samu noć spasonosnog Hristovog stradanja po pričešću božestvenih tajni“. Iz ovoga napisa Zosima dozna da je ona prošle godine one iste noći nakon prićešća umrla na udaljenom mestu, do koga je on morao putovati 20 dana i da je njeno telo nije istrulilo. Zosima sahrani njeno telo uz pomoć lava, koji se tu zateče. Kada se vrati u manastir ispriča bratiji povest njenoga života i čudesa koja je lično video. Žitije Marije Egipćanke je prenošeno usmenom predajom, sve dok ga nije zapisao patrijarh Sofronije Jerusalimski (634-644).
Sveti i blaženi otac naš Tit od mladih godina zavole Hrista Gospoda i omrze svet sujetni. Toga radi ostavi svet, ode u manastir i primi anđelski obraz. Ne žaleći sebe, on Boga radi prohođaše tesni i pretužni put monaškog života. I toliko se predade smernosti i po-slušnosti, da ovim vrlinama prevaziđe ne samo brati-ju nego i sve ljude. Zatim po stade iguman i pastir slovesnih ovaca Hristovih. I imađaše prema svima toliku ljubav i krotost i samilost, da mu niko u ono vreme nije bio sličan u tome. Sačuvavši od mladosti čistotu duše i tela, on izgledaše kao anđeo Gospodnji. Zbog toga dobi od Boga dar čudotvorstva. U vreme ikonoborske jeresi pokaza se kao živi i nepokolebljivi stub Crkve Hristove. A kada se preseli ka Gospodu, ostavi mnogobrojne učenike i sapodvižnike svoje, taj živi obraz svoje vr-line i podvižničkog života. Upokojio se mirno u devetom veku.
Offline
