U prisustvu članova SKZ, pisaca i istoričara književnosti, predstavnka Zadužbine "Ivo Andrić", sa upravnikom Draganom Dragojlovićem na čelu, skup je otvorio glavni urednik Zadruge Dragan Lakićević koji je citirao Andrića da je 1924, kada je SKZ objavila njegovu prvu zbirku priča, bilo "teže ući nego u carstvo nebesko".

Prema rečima Lakićevića, Zadruga je objavila, za vreme Andrićevog života šest knjiga u Kolu, a ediciju "Savremenik" pokrfenutu 1931. zapocela je Andrićevom knjigom "Pripovetke", u kojoj su bile antologijske "Most na Žepi", "Mara milosnica" i "Anikina vremena".

Posle piščeve smrti, Zadruga se u više navrata vraćala njegovom delu, a učestvovala je i u objavljivanju Izabranih dela u 10 tomova, sa grupom uglednih izdavača 1991. godine. O Andriću i njegovom delu govorili su Marko Nedić, Srba Ignjatović, Svetislav Božić, Milica Jeftimijević Lilić, Ljubodrag Dimić, Branko Zlatković, Đuro Bodrožić i Zorana Opačić.

Nedić je u eseju pod naslovom "Moderni tradicionalista Ivo Andrić" pošao od konstatacije da je njegova proza "naizgled jasna i jednostvana", da bi zatim pokazao koliko se iza toga krije "jedno od najsloženijih inajslojevitijih dela u srpskoj književnosti 20 veka".

"Jednostavnošću kao kranjim ishodom njegovog narativnog postupka u njegovim pripovetkama i romanima prividno se odbacuju njihovi prethodni slojevi, a suštinski se podrazumevaju i uključuju u dubinsko značenje teksta", precizirao je Nedić.

Govoreći o spoju literarne baštine, istorije i savremenog postupka pripovedanja u Andrićevoj prozi, Nedić je zaključio da je u toj prozi on pokazao da je unutrašnjim čulom predosetio ideološku i istorirjsku iluziju i duboku egzistencijalnu zebnju.

Srba Ignjatović je odabrao da polemiše sa onima koji su zauzeli stav da je Andrić bio oportunista, dokazujući da je on, pre svega, tokom Prvog svetskog rata kada je bio zatvaran i interniran razvio moć samokontrole, ali da ne bi mogao napisat "Prokletu avliju" da nije imao takvo lično iskustvo.

"Oprez i uzdržanost nametnuo mu je i posao u diplomatiji", primetio je Ignjatović i podsetio na period posle Drugog svetskog rata kada je Andrić bio spreman da prihvati aktivno učešće u organizovanju i obnavljanju kulturenog života Beograda ne tražeći niukakve beneficije i opredelivši se da se povuče u senku i piše.

"Andrić je bio samodisciplinovani posmatrač, svoje misli je poveravao samo hartiji, uvek je bio skeptik koji je postao stoik, a važno je reći da mu je ideal bio Marko Aurelije", zaključio je Ignjatović.

Milica Jefimijijević Lilić je otkirla da je za diplomski rad na fakultetu odabrala da pise o Ivi Andriću jer je u njemu prepoznala svojevrsni antagonizam između prozaiste i pesnika, između vezanosti za tradiciju i uticaja koji su dopirali iz evropske literature njegove mladosti i da je ta dvojnost koja se održava u njegovom delu ono što je i danas intrigira.