U vreme gonjenja hrišćana od strane neznabožnog cara rimskog Dioklecijana u Tivaidi za taj posao bi određen namesnik Arian. Među hrišćanima koji behu izvedeni pred namesnika Ariana na isleđenje, nalažaše se i Timotej, čtec crkve u svome mestu. On bejaše iz naselja Perapeje, mlad, tek što beše stupio u brak sa devojkom Mavrom. Na dvadeset dana po njihovom venčanju on bi uhvaćen od neznabožaca kao hrišćanin i izveden pred namesnika na sud. Kad ga namesnik ugleda, najpre ga upita: Ko si ti, i kakvog si zvanja? Timotej odgovori: Hrišćanin sam i čtec crkve Božje. Namesnik ga upita: Zar ti jedini nisi čuo za carsko naređenje, da će zlom smrću poginuti svaki koji ne prinese žrtvu našim velikim bogovima? Timotej odgovori: Duh Isusa Hrista obitava u meni, i zato ne prinosim žrtve vašim bogovima. Namesnik ga upita: Zar ne vidiš ti oko tebe prigotovljena oruđa za mučenje? Timotej odgovori: I ti ne vidiš anđele Božje koji me krepe. Onda mu namesnik reče: Daj mi tvoje knjige, da bih shvatio silu što je u njima. Timotej mu odgovori: Bezumni i potpuno nerazumni čoveče, ko od ljudi ikada predaje decu svoju na smrt? Zar ne znaš da su knjige moje - deca moja; i kada knjige o Bogu čitam, oko mene stoje anđeli Božji? Namesnik mu na to reče: Ti niti hoćeš da bogovima prineseš žrtve, niti da mi pokažeš svoje knjige. Pazi dakle da ti ta tvoja drskost ne bude na kaznu, a ne na dobro. Sveti Timotej mu odgovori: Niti ću žrtve prineti bogovima, niti ću svoje knjige pokazati neznabošcima.
Tada vojnici raspeše svete mučenike Timoteja i Mavru, postavivši ih licem jedno prema drugom. I tako viseći na krstovima ostaše u životu punih devet dana savetujući i hrabreći jedno drugo u trpljenju. Sveti Timotej poučavaše suprugu svoju do večera, a sveta Mavra savetovaše sastradalca svog do izjutra. Pritom blažena Mavra reče Timoteju: Nemojmo se predati snu, da nas Gospod naš, došavši, ne bi našao zaspale, i razgnevio se na nas. Jer u domu čoveka koji ne spava, upaljena sveća odvraća lopove od upada; a kad je sveća ugašena, lopov se lako uvuče u dom i pokrade ga. Zato da ctražimo i da se neprestano molimo, da bi nas Gospod zatekao kako trpeljivo očekujemo njegov dolazak; a i vrag se neće drznuti da nam potajno pristupi i učini neko zlo.
Rođena u gradu Tarsu, od roditelja neznabožnih, no znamenitih i bogatih. Čuvši od hrišćana za Hrista i za spasenje duše, ona se razgori ljubavlju prema Spasitelju i u duši beše sva hrišćanka. U to vreme beše strašno gonjenje hrišćana. Dogodi se, da se sam car Dioklecijan zaustavi u Tarsu, i da se za vreme njegovog bavljenja u tom gradu njegov sin, carević, zaljubi smrtno u Pelagiju, i htede je uzeti za ženu. Odgovori Pelagija preko svoje zle majke, da se ona već obrekla svome nebesnom Ženiku, Hristu Gospodu. Bežeći od skvernoga carevića i od svoje zle majke, Pelagija potraži i nađe episkopa Klinona, čoveka znamenita zbog svoje svetosti. On je pouči u veri hrišćanskoj i krsti. Tada Pelagija razdade svoje raskošne haljine i mnogo bogatstva, vrati se domu i ispovedi majci, da je ona već krštena. Čuvši za ovo carev sin, i izgubivši svaku nadu, da će moći dobiti ovu svetu devicu za ženu, probode samoga sebe mačem i umre. Tada zla majka sama optuži caru svoju ćerku i predade mu je na sud. Car se zadivi lepoti device, i zaboravivši svoga sina, raspali se nečistom strašću na nju. No kako Pelagija osta nepokolebljiva u veri svojoj, osudi je car na sažeženje u metalnom volu, usijanom od ognja. Kada je mučitelji obnažiše, sveta Pelagija se prekrsti krstom i s blagodarnom molitvom Bogu na usnama svojim, sama uđe u usijanog vola, gde se u tren oka sva rastopi kao vosak. Postrada česno 287. godine. Preostatak njenih kostiju dobavi episkop Klinon i sahrani na brdu pod jedan kamen. U vreme cara Konstantina Kopronima (741-775) na tome mestu bi sagrađena krasna crkva u čast svete device i mučenice Pelagije, koja se žrtvova za Hrista da večito caruje sa Hristom.
Bio najpre u vojničkoj službi, no docnije, gonjen silinom vere svoje, pređe u duhovnu službu. Optužen da obraća neznabošce u hrišćane, on bude najpre ljuto istjazavan a potom posečen sa četrdeset drugih vojnika 311. godine; i tako svi postaše građani nebeski
Bio najpre rimokatolik, pa potom prešao u Pravoslavlje. Podvizavao se kao monah u Svetoj Gori sa mudrim Teoliptom. Bio je učitelj slavnome Grigoriju Palami, i napisao je delo o umnoj molitvi. Predstavio se mirno Gospodu u XIV veku. On je učio: "Saberi um svoj, i prinudi ga da uđe u srce, i tamo ostane. Kada se um tvoj utvrdi u srcu, ne treba da stoji prazan, no neprestano neka čini molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! I nikad da ne umukne. Kroz to će se useliti u tebe ceo niz vrlina: ljubav, radost, mir, i ostalo, zbog kojih će posle toga svaka tvoja prozba u Boga biti ispunjena".
Živela u vremena apostolska na Balkanu, u nekome gradu Magedonu gde njen otac Likinije beše malim carem. Neki misle, da je bila Slovenkinja. Rođena kao neznaboška od roditelja neznabožaca. Penelopa - tako joj beše ime neznabožačko - pouči se veri hrišćanskoj od učitelja joj Apelijana. Sveti Timotej, učenik apostola Pavla, krsti nju i njene dvorkinje, i donose joj poslanice apostola Pavla na čitanje. Odricanjem da se uda, ona razgnevi svoga oca, i otac je htede mučiti, ali čudesnim načinom ona obrati svoga oca u Hrišćanstvo. Još od četiri cara, osim njenoga oca, stavljena na razne muke, no Bog je preko svojih angela spasavaše. Car Sedekija zakopa je do glave u jendek napunjen zmijama i skorpijama. No angel Božji umrtvi otrovne gadove i sačuva svetu devicu nepovređenu. Tada isti car pokuša da je prestruže testerom, no testera se odbijaše od tela njenoga kao od kamena. Potom opet isti car veza je za točak pod vodenicom i pusti vodu, da je tako umori. No voda ne htede teći nego stajaše, i devica osta zdrava i živa. Car Savah, sin Sedekijin, potkova je ekserima, natovari na nju vreću peska, i zauzda je, pa naredi te je vođahu kao skota daleko izvan grada. "Zaista sam kao skot pred Tobom, Gospode!" govoraše sveta mučenica trčeći zauzdana za svojim mučiteljima. No angel Božji potrese zemlju, i zemlja se otvori i proguta mučitelje njene. Preživevši sve muke, kroz koje obrati ogroman broj neznabožaca u hrišćanstvo, Irina pređe u grad Kalipolj, gde propovedaše veru u Hrista. Car tamošnji Numerijan htede je umoriti na taj način što je bacaše u tri usijana metalna vola jedno za drugim. No devica bi spasena i ostade živa. I mnogi videše i verovahu. Eparh Vavodin odvede je u grad Konstantinu gde je umisli ubiti na taj način, što je stavi na usijane rešetke. No to ne naškodi svetoj Irini, a mnoge privede pravoj veri. Najzad dođe Irina u grad Mesemvriju, gde je umrtvi car Savorije, no Bog je ožive. A car sa mnogim narodom videći to, poverova u Hrista i krsti se. I tako sveta Irina svojim stradanjem i čudesima privede u veru Hristovu preko sto hiljada neznabožaca. Najzad sama leže u grob i naredi Apelijanu da grob zatvori. Posle četiri dana, kad grob otvoriše, nje ne beše u grobu. Tako proslavi Bog zanavek devicu i mučenicu Irinu, koja sve žrtvova i sve pretrpe, da se Bog što više proslavi među ljudima.
Sloveni. Behu gonjeni od jeretika, arijevaca, u Iliriji. Poslani u izgnanstvo ovi vitezi Pravoslavlja skončaše zemni život u IV veku, i preseliše se ka Gospodu.
Beše Jov potomak Isava, unuka Avramova, i življaše u Arabiji oko dve hiljade godina pre Hrista. Ocu mu beše ime Zaret a materi Vosora; njegovo pak puno ime beše Jovav. Beše on čovek česan i bogobojažljiv i veoma bogat. No u sedamdeset devetoj godini njegovog života popusti Bog na nj iskušenja teška kroz satanu, kao što je sve potanko opisano u Knjizi Jova. I u jedan dan izgubi Jov sve ogromno imanje svoje, i sinove svoje, i kćeri svoje. Po tom napade na nj teška bolest, od koje mu se celo telo pokri ranama od temena do tabana, i ležaše Jov na đubrištu izvan grada, i komadom crepa otiraše gnoj sa rana svojih. No Jov ne zaropta na Boga, nego strpljivo podnese sve muke do kraja. Zato mu Bog povrati zdravlje, i dade mu bogatstvo mnogo veće nego što je pre imao, i rodiše mu se opet sedam sinova i tri kćeri, koliko je i pre imao. I požive Jov svega dve stotine četrdeset osam godina sve slaveći i hvaleći Boga. Jov se smatra uzorom trpeljivog podnošenja svakog stradanja, koje Bog na nas šalje, i praobrazom stradajućeg Gospoda Isusa.
Beše Varvar vojnik u vreme Julijana Odstupnika. Kada carev vojvoda Vakh povede rimsku vojsku protiv Franaka, u toj vojsci beše i Varvar, potajni hrišćanin. Na bojištu pojavi se neki junak od strane Franaka, sličan drevnom Golijatu, i začikavaše Rimljane, da bi mu neko od njih izašao na megdan. Vojvoda Vakh posavetova Varvara da on izađe. Varvar se pomoli u srcu živome Gospodu, izađe i pobedi onoga diva. Od toga se smete vojska franačka i pobeže. Tada vojvoda napravi veselje golemo, i naredi da se idolima prinesu žrtve. No pri tom žrtvoprinošenju vojvoda sazna da se Varvar drži po strani. Kada ga upita o tome, Varvar izjavi da je on hrišćanin. Vojvoda javi caru, a car naredi, da se Varvar stavi na najteže muke. No Varvar sve podnese sa retkom hrabrošću i prisebnošću. Pri njegovom mučenju pokazaše se mnoga čudesa, i mnogi vojnici videći to, primiše veru Hristovu. Među ovima beše i sam vojvoda Vakh sa Kalimahom i Dionisaijem. Sva trojica njih behu posečeni za ime Hristovo, a za njima i Varvar, 362. godine. Duše njihove preseliše se u carstvo Hrista Cara besmrtnoga.
Posle mnogih zločinstava pokajao se i osudio sam sebe, prvo, da tri godine ide četvoronoške i jede sa psima, i drugo, da dvanaest godina živi u šumi, bez odela, bez krova, i bez ikakve hrane osim trave i lišća. Dobi izvešće od angela, da su mu gresi oprošteni. Putovahu trgovci kroz šumu, pa videvši izdaleka Varvara, pomisliše da je zver a ne čovek, naperiše strele i ustreliše ga. Umirući on ih zamoli, da jave obližnjem svešteniku o njemu. Sveštenik dođe, i česno ga sahrani. I iz njegovog tela poteče celebno miro, koje je isceljivalo razne bolesti i muke na ljudima.
U vreme cara Konstansa, sina svetog Konstantina, i patrijarha jerusalimskog Kirila pojavi se izjutra u devet sati Časni Krst nad Golgotom prostirući se do iznad Gore Maslinske. Beše taj Krst svetliji od sunca i krasniji od najlepše duge. Sav narod, i verni i neverni, ostaviše svoje poslove i u strahu i divljenju posmatrahu to nebesko znamenje. Mnogi nevernici obratiše se veri Hristovoj, a tako isto i mnogi jeretici arijani ostaviše svoju zlobnu jeres i vratiše se Pravoslavlju. O ovome znamenju napisa patrijarh Kiril pismo caru Konstansu, koji i sam naginjaše arijanstvu. To se dogodilo 7. maja 357. godine. Tako se i ovom prilikom pokaza, da vera hrišćanska nije u mudrovanjima svetskim po čulnom razumu ljudskom nego u sili Božjoj, pokazanoj kroz čudesa i znamenja bezbrojna.
-----------------------------------------------
Sveti mučenik Akakije
Ovaj svetitelj beše oficir rimski u vreme cara Maksimijana. Odgovarajući na sudu za svoju veru u Hrista, on reče da je nasledio veru blagočestivu od svojih roditelja, i da se u njoj utvrdio videći mnoga čudesna isceljenja od moštiju hrišćanskih svetitelja. Posle velikih muka pretrpljenih hrabro u trakijskom gradu Pirintu Akakije bi preveden u Vizantiju gde izdrža nove muke, dok najzad ne bi mačem posečen. Česno postrada i preseli se u carstvo večne radosti 303. godine.
U VI veku, a na dvesto godina posle toga kako je sveta Nina propovedala Jevanđelje u Gruziji, javi se Presveta Bogomater Jovanu, podvižniku Antiohijskom, i naredi mu da izbere dvanaest svojih učenika i ode u Gruziju da utvrdi veru pravoslavnu. Jovan tako i učini. Prispevši u Gruziju, ovih dvanaest misionara budu svečano dočekani od kneza te zemlje i katolikosa Evlalija, i odmah s revnošću otpočnu svoj posao. Narod se sticao oko njih u gomilama, i oni su ga utvrđivali u veri velikom mudrošću i čudesima mnogim. Načalnik svih ovih hristoljubivih misionara bio je sveti Jovan Zedaznijski. A imena su njihova: Avid, Antonije, David, Zinon, Tadej, Isa, Izderios, Josif, Mihail, Pir, Stefan i Šijo. S apostolskom revnošću svi oni utvrđivahu veru Hristovu u Gruziji, osnovaše mnoge manastire, i posle sebe ostaviše mnoge učenike. Tako se udostojiše slave na nebesima i sile na zemlji.
Sveti Jovan Bogoslov, apostol i jevanđelist bio je sin ribara Zavedeja i majke Salomije. Jovan je sa svojim bratom Jakovom krenuo za Hristom i nikada ga više nije napustio. Jedini je sa svetom Bogomajkom ostao pod krstom raspetoga Gospoda, a potom je brižno čuvao i služio svetoj Bogomateri sve do njenog uspenija. Kasnije je otišao u Efes i nadahnuto propovedajući mnoge je preobratio u hrišćanstvo. U progonstvu, na ostrvu Patmos, napisao je čuveno Jevanđelje i Otkrovenje. U vreme cara Nerve ponovo je bio slobodan i vratio se u Efes gde je nastavio svoje delo hristijanizacije neznabožaca.
Kada je sveti Jovan imao više od sto godina, izašao je sa svojih sedam učenika iz Efesa i naredio im da iskopaju grob u obliku krsta. Potom je legao u grob i njegovi učenici su ga sahranili. Vernici su kasnije otvorili Jovanov grob, ali telo nije bilo u njemu. Jedino se svake godine 21. maja (8. maja po starom kalendaru), sa njegovog groba dizao neki sitan prah, mirisan i lekovit, kojim je narod lečio mnoge bolesti.
Ovaj slavni svetitelj, milostiv, mudar i neustrašiv sveštenik, proveo je svoj vek kao nđeo Božji. Za života su ga već smatrali svetiteljem i prizivali u pomoć koju je on nesebično pružao.
Zamonašio se u manastiru “Novi Sion”. Kasnije je izabran za arhiepiskopa grada Mira u Likiji. U tom gradu nalazile su se njegove mošti od 343. godine kada se upokojio, pa sve do 1087. godine.
Te godine je, u vreme cara Aleksija Komnena i Patrijarha Gramatika, telo svetog Nikolaja preneto iz Mira likijskog u grad Bari u Italiji. To je bilo vreme najezde muslimana na Likiju. Svetitelj se u snu javio nekom časnom svešteniku i naredio da mu se mošti prenesu u Bari, koji je u to vreme bio pravoslavni i pod pravoslavnim patrijarhom.
Pri prenosu svetiteljevih moštiju desila su se mnoga čudesa, a ovog dana se spominje kako je sveti Nikola povratio vid slepom srpskom kralju Stefanu Dečanskom.
Jedan od dvanaest velikih apostola. Rodom bi iz Kane Galilejske. Na svadbu mu dođe Gospod Isus sa Materom i s učenicima. Kada nestade vina Gospod pretvori vodu u vino. Videći ovo čudo, Simon mladoženja ostavi kuću, i roditelje i nevestu, pa pođe za Hristom. Zilot znači revnitelj. A Revniteljem Simon je nazvat zbog svoje velike i ognjene revnosti prema Spasitelju i NJegovom Jevanđelju. Po prijemu Svetoga Duha Simon je otišao na propoved Jevanđelja u Mavritaniju u Africi. Pošto je uspeo da mnoge obrati veri Hristovoj, bude namučen i najzad na krstu raspet kao i njegov Gospod, koji mu je pripremio venac slave u carstvu besmrtnom.
Braća rođena, sinovi nekoga kneza Vitalija u južnoj Italiji. Divni u blagorodstvu, silni u veri. Suđeni zbog vere svoje u Hrista; vođeni od jednog sudije do drugog, od jednog mučitelja do drugog. Prevedeni u Siciliju, i tamo ubijeni, u vreme cara Likinija. Alfeju jezik odsečen. Od izliva krvi Alfej umre. Filadelf sažežen na gvozdenoj lesi, a Kirin u ognju. NJihove netljene mošti pronađene 1517. godine. Ova tri brata javili se svetoj Evtaliji.
Živela u IV veku, i bila monahinja u ženskom manastiru u Tavenisiotu. Pravila se luda, da bi skrila svoju vrlinu i svoj podvig. Radila je najprljavije poslove, hranila se splačinama od sudova, usluživala je sve i svakoga, i bila prezirana od sviju i svakoga. U to vreme otkrije angel Božji velikom podvižniku Pitirimu tajnu o Isidori. Pitirim dođe u ženski manastir, i kad vidi Isidoru, on joj se do zemlje pokloni. Tako i ona njemu. Tada sestre kažu Pitirimu, da je ona luda. "Vi ste lude", odgovori Pitirim, "a ova je veća pred Gospodom i od mene i od vas; ja samo molim Boga, da meni da ono što je njoj namenjeno na Sudu Strašnom!" Tada se sestre zastideše i umoliše i Pitirima i Isidoru za oproštaj. Od tada svi počeše ukazivati Isidori počast. A ona da bi izbegla počast od ljudi, odbeže iz manastira, i umre neznano gde oko 365. godine.
---------------------------------------------
Blažena Tajsa
Beše Tajsa bogata devojka, hrišćanka, u Misiru. I reši se ne stupati u brak, a imanje razdavaše pustinjskim monasima. Kada sve imanje potroši, ona se preda razvratnom životu. Čuvši za ovo, pustinjaci umole avvu Jovana Kolova, te ovaj dođe u Aleksandriju i počne plakati pred Tajsom. Kada ona ču da starac plače zbog grehova njenih, namah se pokaja, ostavi i kuću i sve, i pođe u pustinju za svetiteljem. Jednom noću kada ona spavaše a Jovan na molitvi stajaše, vide Jovan gde angeli sa velikom svetlošću siđoše i uzeše dušu Tajsinu. I saznade Jovan da njeno trenutno, no toplo, pokajanje beše Bogu ugodnije od dugogodišnjeg spoljašnjeg pokajanja mnogih pustinjaka.
Ova dva brata rođena su u Solunu, u kući znamenitih roditelja. Stariji brat Metodije proveo je, kao oficir, deset godina među Slovenima (makedonskim) i tako naučio slovenski jezik. Po povratku u Grčku zamonašio se, a malo posle toga pridružio mu se i mlađi brat Kirilo (Konstantin). Po povratku u Carigrad sastavili su slovensku azbuku od 38 slova, i počeli da prevode crkvene knjige sa grčkom na slovenski. Na poziv kneza Rastislava otišli su u Moraviju da šire veru Hristovu, a umnožene crkvene knjige davali su sveštenicima koji su nastavljali rad na prosvećivanju. Na papin poziv stigli su u Rim gde se Ćirilo razboleo i umro 14. februara 869. godine. Metodije se vratio u Moraviju i nastavio širenje vere među Slovenima sve do smrti 6. aprila 885. godine. Njegovo delo nastavili su njegovi učenici na čelu sa svetim Klimentom kao episkopom. Prešli su Dunav i spustili se na jug, u Makedoniju (Ohrid). Tu su produžili delo braće Ćirila i Metodija, šireći veru i pismenost među Slovenima.
-----------------------------------------
Sveštenomučenik Mokije
Rimljanin po rođenju, i sveštenik u Amfipolju, gradu makedonskom. Postradao za vreme Dioklecijana. Molitvom sokrušio kip boga Dionisa, čime neke od neznabožaca ogorči protiv sebe a neke opet privede k veri. Posečen za Hrista 295. godine.
Ovaj veliki jerarh beše Srbin po rođenju. Podvizavao se u Svetoj Gori, i bio iguman Hilandara. Po smrti Save III bude izabran za arhiepiskopa "vseja serbskija i pomorskija zemlji" 1317. godine. On je krunisao kralja Milutina 1321. godine. Preveo je Jerusalimski tipik na srpski. U predgovoru ove knjige on kaže: "Svemogući Bog, koji zna nemoć našu, daće nam moć duhovnu, no ako mi prvo trud pokažemo". Iskreno je voleo podvižnički život, i trudio se na iskorenjivanju bogumilske jeresi i utvrđivanju vere pravoslavne. Upokojio se u Gospodu 1325. godine. Čudotvorne mošti počivaju mu u manastiru u Peći.
Rođen kao Jevrejin, no uvidevši silu vere Hristove, krstio se zajedno sa svojom sestrom Kalitropijom. U dvadeset šestoj godini svojoj zamonašio se u manastiru svetog Ilariona. Docnije osnuje zaseban manastir, gde se pročuo po celoj Palestini i po Misiru zbog svog podvižništva, duhovne mudrosti, i čudotvorstva. Bežeći od slave ljudske, udalji se u Misir. Na putu se sretne sa velikim Pafnutijem, koji mu proreče, da će biti arhijerej na ostrvu Kipru. I zaista, posle više godina Proviđenjem Božjim dođe Epifanije na Kipar, gde bude iznenadno izabran za episkopa. U šezdesetoj godini postane episkopom u gradu Salamini, i kao episkop upravljao je crkvom Božjom pedeset pet godina. Svega je živeo na zemlji sto petnaest godina, i upokoji se od ovoga života da večno živi u carstvu Hristovom. Pred smrt bude pozvan u Carigrad od cara Arkadija i žene mu Evdoksije na sabor episkopa, koji je trebalo po želji carevoj i caričinoj da osudi svetog Jovana Zlatousta. Prispevši u Carigrad, on ode u dvor carev, gde ga car i carica duže zadrže nagovarajući ga da se izjasni protiv Zlatousta. Čuju građani, čuje i Zlatoust, kao da se Epifanije saglasio s carem protiv Zlatousta. Zato mu Zlatoust napisa pismo: "Brate Epifanije, čuh da si savetovao cara, da se ja prognam; znaj da i ti više nećeš videti prestola tvoga". Na to mu Epifanije otpisa: "Stradalniče Jovane, odolevaj uvredama; znaj da i ti nećeš stići do mesta, u koje te progone". - I oba ova svetiteljska proročanstva zbiše se ubrzo: ne hoteći se saglasiti nipošto s carem na progonstvo Zlatousta. Epifanije tajom sede u lađu i pođe za Kipar, no na lađi umre; a Zlatousta otera car u progonstvo u Jermeniju; no svetitelj ovaj usput umre. Upokoji se sveti Epifanije 403. godine. Od mnogih dela svetog Epifanija najpoznatije je Kovčežić, po grčki: Panarion, u kojem je izloženo i pobijeno osamdeset jeresi.
Sin prvog carskog senatora, koga ubi car Konstantin Pogonat. Isti ovaj zli car uškopi senatorovog sina, ovoga Germana, i silom ga odagna u manastir. Kao monah German zasvetli kao zvezda svojim životom dobrodeteljnim. Zbog toga bude izabran prvo za episkopa kizičkog, a potom, kada se zacari Anastasije II, i za patrijarha carigradskog. Kao patrijarh krstio je zloglasnog Kopronima, koji u vreme krštenja uprlja vodu nečistotom. I proreče tada patrijarh, da će to dete kad postane carem uneti u Svetu Crkvu nekakvu nečistu jeres. To se i zbi. Kada Kopronim posta carem, obnovi jeres ikonoboračku. Lav Isavrjanin, otac Kopronimov, otpoče gonjenje ikona, a kad mu se patrijarh German usprotivi, osorni Lav uzviknu: "Ja sam car i sveštenik!" pa zbaci Germana s prestola i otera u manastir, gde ovaj svetitelj prožive još deset godina, dok ga Gospod ne pozva k Sebi u Carstvo nebesko 740. godine.
Iz Frigije došao beše u Rim gde kao četrnaestogodišnji dečak bi namučen i ubijen za Hrista 304. godine. Ovaj svetitelj mnogo se štuje na Zapadu. U Rimu postoji crkva njegovog imena, i u toj crkvi počivaju svete mošti njegove.
Kći nekoga guvernera Rima. Osirotevši po smrti očevoj, nastani se Glikerija u Trajanopolju u Trakiji. U vreme nečestivog cara Antonina bi Glikerija izvedena da prinese žrtvu idolu Dijevom. Ona nacrta krst na svome čelu; pa kad je namesnik carski upita, gde je njena lampada (jer svi nošahu lampade u rukama), Glikerija pokaza krst na čelu i reče: "Ovo je moja lampada". Po njenoj molitvi grom udari u idola i razbi ga u komade. Razgnjevi se namesnik i naredi te je biše i u tamnicu vrgoše. I zapečati namesnik tamnična vrata, rešen da umori devicu glađu. No angel Božji javljaše se Glikeriji i davaše joj nebesnu hranu. Posle izvesnog vremena, kada namesnik mišljaše da je mučenica morala skončati od gladi, otvori tamnicu i začudi se, kad je vide zdravu, svetlu i veselu. Tamničar Laodikije, videvši to čudo, i sam ispovedi Hrista Gospoda, i odmah bi posečen. Po tom Glikerija bi bačena u peć ognjenu, no osta nepovređena od ognja. Stojeći usred ognja, ona hvaljaše Gospoda spominjući čudo na tri otroka u peći vavilonskoj. Najzad bi bačena pred lavove, i pomolivši se Bogu, ova sveta deva predade dušu svoju Gospodu, za koga je junački pretrpela mnoge muke. Česno postrada 177. godine. Iz njenih moštiju poteklo je celebno miro, kojim se lečahu bolesnici od najtežih bolesti.
Sloven. Osamnaestogodišnji vojnik u vojsci cara Maksimilijana. Odreče da po carevoj naredbi oda počast idolima rimskim, zbog čega bi dat kapetanu Tiverijanu, da ga ili usavetuje, da se odrekne Hrista, ili pak da ga muči i pogubi. Pošto svi saveti behu uzaludni, uze ga Tiverijan sobom i povede preko Makedonije u Carigrad, kuda i sam morade po dužnosti ići. U svakom mestu mladi Aleksandar beše ljuto mučen; no u svakom mestu izlažahu preda nj hrišćani moleći ga za blagoslov i hrabreći ga u podvigu. Za njim sledovaše majka njegova Pimenija. U toku ovoga putovanja Aleksandru se više puta javljao angel Božji blažeći muke njegove i hrabreći ga. Na jednom mestu, zvanom Karasura, mučenik stvori čudo molitvom; naime, kada žeđ dosadi i njemu i vojnicima, koji ga praćahu, on izvede izvor hladne vode u mestu suhu. Na obali reke Ergine naredi Tiverijan, da dželat poseče Aleksandra i telo mu baci u vodu. Kada dželat zamahnu nad glavom mučenikovom, vide svetle angele Božje unaokolo, i uplaši se, i klonu mu ruka. Upita ga Aleksandar, zašto mu klonu ruka, a on reče, da vidi neke svetle mladiće okolo njega. Željan smrti i sjedinjenja s Gospodom Aleksandar se pomoli Bogu, da odstupe angeli, te da se dželat ne plaši. I tako dželat svrši svoj posao 298. godine. Pimenija izvadi telo svoga sina i česno ga pogrebe. Behu mnoga isceljenja na grobu mučenikovom. Po smrti javi se mučenik svojoj majci i navesti joj njen skori prelazak u drugi svet.
Prepodobni Jovan, Jevtimije Georgije i Gavril Iverski
Osnivači znamenitog Iverskog (Gruzinskog) manastira u Svetoj Gori. Sveti Jovan podvizavao se najpre u Atanasijevoj lavri, potom osnovao svoj manastir, Iver. Upokojio se 998. godine. Jeftimije i Georgije preveli su Sveto Pismo na gruzijski jezik. Jevtimije se upokojio 1028., a Georgije 1066. godine. Gavril se udostojio prihvatiti ikonu čudotvorne Božje Matere, koja je morem došla u manastir.
U vreme carovanja Dekijeva ovaj Isidor beše uzet sa ostrva Hiosa silom u vojsku. On se odmalena držaše vere Hristove i život svoj provođaše u postu, molitvi i dobrim delima. Pa kad se u vojsci prokaza kao hrišćanin, uze ga vojvoda na odgovor i savetovaše mu da se odrekne Hrista i prinese žrtve idolima. Odgovori svetitelj: "Ako mi i ubiješ telo, nad dušom mojom nemaš vlasti. Ja imam istinitog i živog Boga Isusa Hrista, koji i sad u meni živi i po smrti mojoj biće sa mnom; i ja sam u NJemu, i ostaću NJemu, i neću prestati da ispovedam NJegovo sveto ime dokle je duh u telu mome". Naredi vojvoda, te najpre biše Isidora volovskim žilama, a potom odsekoše mu jezik. No i bez jezika Isidor Duhom Božjim govoraše i ispovedaše ime Hristovo. Međutim, vojvodu postiže kazna Božja, i on na jedanput zanemi. Nem vojvoda dade najzad znak da poseku Isidora. A Isidor se obradova toj presudi pa hvaleći Boga, izađe na gubilište gde mu glava bi odsečena 251. godine. NJegov drug Amonije pogrebe telo njegovo, no zato i sam postrada i primi venac mučenički.
Sindon znači krpa platna. Sindonitom nazvan bi ovaj svetitelj, jer svoju telesnu nagotu skrivaše samo jednom krpom platna. U ruci nosaše Jevanđelje. Življaše Serapion kao ptica bez krova i bez brige, prelazeći s jednog mesta na drugo. Svoj sindon dade jednom bedniku, koji drhtaše na mrazu, a on osta sasvim nag. Kad ga neko upita: "Serapione, ko te obnaži?", on pokaza na Jevanđelje i reče: "Ovo!" No potom i Jevanđelje dade za otkup nekoga dužnoga čoveka, koga poverilac mu gonjaše u tamnicu za dug. Jednom u Atini četiri dana ne jede ništa, jer nemade, i poče vikati od gladi. Kad ga upitaše filosofi atinski, zašto viče, on odgovori: "Trojici bejah dužan; dvojicu podmirih, a treći me još muči. Prvi zajmodavac jeste telesna pohot, koja me mučaše od mladosti; drugi srebroljublje, a treći trbuh. Ona dvojica me ostaviše, još me ovaj treći muči". Dadoše mu filosofi zlatnik da kupi hleba. On ode hlebaru, uze jedan hleb samo, ostavi ceo zlatnik, i ode. U starosti predstavio se mirno Gospodu, u V veku.
Nemac poreklom. Došavši u Rostov zavoli veru pravoslavnu, pa ne samo da postade član Pravoslavne crkve, nego uze na se teški podvig jurodstva. Noćivaše u jednoj kolibi od granja, što sam beše napravio u nekom blatištu. Velika i strašna čudesa pokaza ovaj svetitelj i za života i po smrti. Jednome trgovcu, koji beše izbačen iz lađe i davljaše se u moru, javi se Isidor idući po vodi i izvede ga na obalu. U knjaza Rostovskog presušiše odjednom svi sudovi s vinom kada sluge njegove oteraše Isidora ispred vrata i ne dadoše mu ni poiskanu čašu vode. Kada umre, 1484. godine maja 14. u svojoj kolibi, sav Rostov zamirisa nekim divnim mirisom. Onaj trgovac, koga Blaženi spase na moru, podiže mu crkvu na onom mestu gde mu beše koliba.
Rodom Misirac, i u mladosti neznabožac. Kao vojnik učestvovao u borbi cara Konstantina protiv Maksencija. Potom doznavši od hrišćana za jednoga Boga, i videvši njihov blagočestiv život, Pahomije se krsti i ode u Tivaidsku pustinju, znamenitom podvižniku Palamonu, kod koga se deset godina učio životu podvižničkom. Tada mu se javi angel u odelu shimnika na mestu zvanom Tavenisiot, i dade mu daščicu, na kojoj beše napisan ustav opštežitelnog manastira, naredivši mu da takav manastir ustroji na tom mestu, proričući mu da će se u tom manastiru steći mnogi inoci radi spasenja duša. Poslušav angela Božjega, Pahomije poče strojiti mnoge ćelije, iako na tom mestu ne beše nikoga osim njega i brata njegovog Jovana. Kada ga ukori brat za to što stroji nepotrebne zgrade, Pahomije mu prosto reče, da on sleduje zapovesti Božjoj bez obzira kad će i ko će tu doći da stanuje. No uskoro se slegoše na to mesto mnogi ljudi, pokrenuti Duhom Božjim, i počeše se podvizavati po ustavu Pahomijevom, dobijenom od angela. A kada se broj inoka uveliča, to Pahomije postepeno osnova još šest manastira. Broj njegovih učenika iznosio je do sedam hiljada. Sveti Antonije se smatra osnivačem otšelničkog života, a sveti Pahomije manastirskog opštežića. Smirenje, trudoljublje i uzdržanje ovog svetog oca bi i osta redak primer za podražavanje ogromnog broja monaha. Bezbrojna čudesa sotvori sveti Pahomije, no i bezbrojna iskušenja pretrpe od demona i ljudi. I posluži ljudima kao otac ili brat rođeni. I pobudi mnoge da pođu putem spasenja. I upravi mnoge na put istine. Bi i osta veliko svetilo Crkve i veliki svedok istine i pravde Hristove. Upokojio se mirno 348. godine u sedamdeset četvrtoj godini svoga zemnoga života. Mnoge od njegovih učenika crkva je uvrstila u red svetitelja, kao što su: Teodor, Jov, Pafnutije, Pekuzije, Atinodor, Eponih, Sur, Psoj, Dionisije, Psentaisije i drugi.
Ovaj veliki jerarh i čudotvorac rođen bi u Kapadokiji. Učestvovao na I vaseljenskom saboru, na kome je posramio jeretike i, kako svojom učenošću tako i svetošću, izazvao veliko divljenje. Uzevši jedan kamen, sveti Ahil vikne arijevcima: "Ako je Hristos stvorenje Božje, kako vi kažete, recite, neka iz ovog kamena poteče jelej!" Jeretici su ćutali i čudili se takvom pozivu svetog Ahila. Tada svetac opet reče: "A ako je Sin Božji ravan Ocu, kao što mi verujemo, neka potekne jelej iz ovog kamena". I jelej zaista potekne na udivljenje sviju. Sveti Ahil upokojio se mirno u Larisi 330. godine. Samuil, car makedonski, kada osvoji Tesaliju, prenese mošti Ahilove u Prespu, na ostrvo u jezeru, koje se prozva a i danas zove Ahil, ili Ail.
Najpre bio komedijant glumeći se nad svim i svakim. Potom, zagrejan ljubavlju Hristovom, postao učenikom svetog Pahomija. "Gotov sam život svoj dati," govorio je sveti Siluan, "samo da bih dobio oproštaj grehova".
O njoj priča sveti Grigorije Dvojeslov, da je bila samo devet godina stara, kada joj se u dva maha javila Presveta Bogorodica, okružena sjajnim devicama. Kada je Muza izjavila želju, da i ona bude u tako sjajnoj pratnji Carice Nebesne, Bogorodica joj rekne da će kroz mesec dana doći po nju i uzeti je. Još joj naredi kako treba da živi za tih trideset dana. Dvadeset petog dana pade Muza u postelju, a tridesetog dana opet joj se javi Sveta Prečista zovući je tihim glasom, na što Muza odgovaraše: "Evo me idem, Gospođo, evo me idem!" I ispusti duh svoj. Prešla iz svog života u večni u I veku.
Vršački vladika Teodor Nestorović 1594. godine je podigao Banaćane na ustanak protiv Turaka, pod barjakom sa likom Svetog Save.
Nakon nekoliko meseci Turci su povratili izgubljene gradove. Narod je sa vladikom Teodorom izbegao u Erdelj. Banaćani su se na poziv Turaka, uz obećanje da će im sve biti oprošteno, vratili u svoje domove.
Temišvarski paša uhvati u Vršcu vladiku Teodora i živog ga odere.
Učenik svetog Pahomija. Rođen i odrastao kao neznabožac, no kao mladić došao do poznanja prave vere, krstio se, i čuvši za svetog Pahomija, dobegao ovome u manastir tajno od svojih roditelja. Sveti Pahomije ga zamonaši i zavoli zbog njegove neobične revnosti i poslušnosti. Kad mu je došla majka da ga zove natrag doma, on se ne htede ni javiti majci, no moljaše se Bogu za nju, da bi i nju Bog prosvetio istinom. I zaista, majka ne samo ne povrati svoga sina kući, nego se i sama ne povrati. Videći nedaleko ženski manastir, kojim upravljaše sestra Pahomijeva, ona stupi u njega i zamonaši se. Posle izvesnog vremena dođe u manastir i brat Teodorov, Pafnutije, te se i on zamonaši. Desi se jednom, da episkop grada Panopolja pozva svetog Pahomija, da mu ustroji manastir za mnoge koji željahu monaškog života. Pahomije uze sobom Teodora, i predade u glavnom ovome dužnost oko ustrojenja manastira. Po smrti svetog Pahomija Teodor posta igumanom svih Pahomijevih manastira, i do duboke starosti požive bogougodno upravljajući mnoštvo monaha na put spasenja. Upokojio se mirno i preselio u carstvo večne svetlosti 368. godine.
Jedan od Sedamdesetorice. Srodnik apostola Pavla, kao što sam Pavle piše (Rm 16, 7), spominjući i svetu Juniju, pomoćnicu Andronikovu. Andronik bi postavljen za episkopa Panonije, no ne stanovaše na jednom mestu, nego propovedaše Jevanđelje po celoj Panoniji. Sa svetom Junijom on uspe da mnoge privede Hristu i da razori mnoge hramove idolske. Imađahu oboje blagodatnu silu čudotvorstva, kojom demone izgonjahu iz ljudi i isceljivahu svaku nemoć i svaku bolest. Postradaše oboje za Hrista, i tako primiše dvostruk venac: i apostolstva i mučeništva. NJihove svete mošti nađene su u predelima Evgenijskim
Rodom bi Misirac i vojnik rimski pod vojvodom Kampanom, u vreme nečestivog cara Maksimijana. Kada dođe carska naredba, da svi vojnici prinesu žrtve idolima, Solohon se izjasni kao hrišćanin. To isto učiniše i dva njegova druga: Pamfamir i Pamfalon. Vojvoda naredi te ih biše i mučiše strašnim mukama, pod kojima izdahnuše sveti Pamfamir i Pamfalon. Solohon osta još u životu, i bi stavljen na nove muke. Tako, naredi vojvoda vojnicima, da mu mačem otvore zube i saspu u usta žrtvu idolsku. Mučenik zubima slomi gvožđe i ne primi u se smradnu žrtvu idolsku. Najzad mu probodoše pisaće pero kroz oba uha i tako ga ostaviše da umre. Hrišćani uzmu mučenika i odnesu u dom udovice, gde se malo okrepi jelom i pićem, pa nastavi savetovati verne da budu istrajni u veri i u mukama za veru. Posle toga uzdiže hvalu Bogu, skonča svoj zemni život, i predsta Gospodu u Carstvu nebeskom 298. godine.
Sin cara Vasilija Makedonca i brat cara Lava Mudrog. Na presto patrijaršijski došao je posle Fotija i upravljao Crkvom Božjom od 889-893. godine. Mirno skončao i predstao Gospodu koga je mnogo ljubio.
Offline
