Hermes | 19-02-2017, 11:45 AM |
-= Founder =-
 OfflineAdministrators Posts: 12681
Nesreća
Razmišljao sam koji naslov da stavim. Sreća? Ma ne... To je tako deplasirano. Uopšte nije moderno. Totalno je postalo aut. Prosto, postalo je jako glupo bilo kome reći da si srećan. U stvari, nije glupo nego si ti tup ako to kažeš.
Biti optimista je ništa drugo nego biti naivan, slep, stvari gledati površno, ne razmišljati… i da, na kraju opet si tup. Vidiš samo hleba i igara, ništa preko...Optimizam... Čemu?
Hleba i igara, ili samo cirkus, šareno na veselo?
Kada nekome kažem da sam srećan uvek me dočeka ono – glup si, nisi ti u pravu, o kako je lepo biti glup. Pa najveći filozofi su rekli da je sreća stvar koja se traži celog života. Čovek po prirodi ne može biti srećan. Svi smo mi nesrećni rodjeni i tako živimo. Ceo život učimo da budemo srećni. Nipošto ne smemo njihov autoritet dovoditi u pitanje! Pa, ko smo mi? Mali bedni crvi. Otkud nama pravo da osporavamo autoritete? Ako su oni rekli tako, onda je to tako i tačka! Ne smeš biti srećan! Tako su rekli mnogo pametniji od tebe. Mnogo pre nego što si se ti rodio. Ti bedni čoveče koji tvrdiš da si srećan uopšte ne vidiš koliko si nesrećan. Pa samim tim što misliš da si srećan ti si još nesrećniji jer si u zabludi. Ne vidiš tragediju ovog sveta? Pa kako si toliko slep da ne vidiš dekadenciju i propast sistema? U stvari ti si slab. Nemaš snage da sve to poneseš na svojim plećima. Ne sagledavaš realnost. Gledaš tamo neke boza filmove zato što ne želiš da gledaš prolivanje krvi… jer, pobogu, pa to se dešava u realnom svetu. Eno ratovi na sve strane. Ljudi se mrze, ubijaju, eno kolju decu u našem komšiluku. Otkud tebi pravo da budeš srećan kada se to dešava u tvojoj blizini? Ma ti si jedno djubre samoživo koga to ne zanima. I da, tup si! Običan slepac. Mnogo veći umovi od tebe su rekli da ne možeš biti srećan. Sreća je nedostižna. Ili je dostižna veoma malom broju ljudi, najpametnijim i najmudrijim. Misliš da si medju njima? Da se svet oko tebe vrti? Dostići sreću trebaju ti godine dete moje. Balavče… Nema mudraca ispod šezdeset godina. Pa Sokrat je to rekao. Ko si ti da osporiš jedno takvo mišljenje? Uopšte, odakle tebi pravo da tako nešto kažeš. Ti si bezobrazan u najmanju ruku! I bezobziran! Mi smo na ovom svetu da bi tu sreću tražili i samim tim što je tražimo, kako možemo biti srećni? Ne poštuješ proceduru.
Da, stvarno, kako možeš biti srećan, i otkud ti pravo da budeš srećan kada neko tvoj umre? Tebi zapravo nije stalo do njega, ti njega nisi ni voleo. Da jesi, bio bi nesrećan. Ne, tuga nije dovoljna. Moraš da budeš nesrećan! U stvari ako si srećan ti vodiš računa samo o sebi i za sve ljude oko tebe ne mariš ni malo. Medjutim tvoja najveća beda je u tome što ne želiš da pogledaš oko sebe. Ma čoveče, ubedio si sebe da si srećan. Pa valjda ja to znam bolje od tebe… Toliko sam knjiga pročitao. Bedniče jedan, ne usudjuješ se da zagrebeš površinu. Ti si u stvari kukavica! Plašiš se da vidiš ono što se nalazi ispod te skrame koju si sam stvorio da ništa ružno ne bi video. Ne želiš da vidiš tu bedu koja je svuda oko tebe. Sakrivaš se.
Kada naidješ na problem u životu otkud ti pravo da kažeš da si srećan? Problema nisi imao pre nego što si se rodio i to je jedini period tvoga života kada si bio srećan. Rodjenjem počinju tvoji problemi i tačka. A, da… I kada umreš više nemaš problema… valjda, ko zna, možda i imaš. Meni se niko u snu nije pojavio da mi priča o tome. Nisam imao ni bilo kakvo prikazanje da bih bio siguran u to. Možda ga imaš i posle ako nisi na sebi radio. Zaista, možda smo i posle smrti svi nesrećni? Kako neko može biti srećan zato što je umro? Pa da… logično. Nismo srećni ni tada. Dok imaš problem, dok je ratova oko tebe, dok je nepravde, ti ne smeš biti srećan. Ko ti je dao pravo? Sreća je jedan nemoralan čin ako sve to znaš, a ako ne znaš onda si glup. Pa da, glup je obično srećan. Oni pametni ne mogu biti srećni jer oni vide realnost.
Kako možeš biti optimista? Zar misliš da se stvari zaista srećno završavaju? Pa slepče jedan, nije život holivudski film sa hepi endom. Svi na kraju umremo. Zar te to čini srećnim? Čak ako zaboravimo sve te ratove, nepravdu na svetu, loš sistem i vreme u kojem živimo, zar stvarno možeš biti optimista kada znaš da ćeš umreti? Ma nisi tu problem samo ti. Umreće ljudi koji su ti najdraži. Sve ih čeka smrt. Umreće tvoja majka, deca… Verovatno to nećeš doživeti, ali tvoja deca će svakako umreti. Možda im smrt neće biti laka, možda će umreti u mukama. I dalje si optimista?
Raspisah se ja. Evo, pročitao sam šta sam napisao… Baš me ne čini srećnim. Prosto poželim da sam srećan. Bolje da se nisam ni rodio. Prosto poželim da ništa od ovoga nije tačno. Svakako ću umreti, svakako će svi koje volim umreti. Ipak se pitam… Zašto da ne uživam u tome što su oni sada živi, zašto tome da se ne radujem sada. Neće biti druge prilike. Oni su samo sada živi, baš kada sam i ja živ, vremena su nam se poklopila. Neće je biti opet. Sada je. Nije slučajno...
Ne mogu sprečiti ratove i ubijanja, baš ništa tu ne mogu uraditi, a voleo bih da mogu. Moja nesreća zbog svega neće pomoći. Moje saosećane takodje. Više će im pomoći jedno ćebe ako pošaljem, ili cipele… Ne mogu im pomoći svojom nesrećom. Kao svaki živi čovek imam probleme, možda i više nego uobičajeno, nebitno, svakome je njegov najveći. Da li će moja nesreća pomoći u rešavanju problema. Što Tijanić jednom reče - ako kao devojčica briznem u plač? Čekaj, ako ne budem bio nesrećan, možda ću drugačije razmišljati. Možda mi sine neka nova ideja. Za razliku, od sada ću probati da budem srećan pa ću vam javiti.
Da, izabrao sam da ipak budem srećan. Vidim da nema baš nikakve vajde od ove nesreće. | | | |
|
